Migracije stanovništva radi profita: Iseljavaju ribarsko selo jer grade “eko-grad”

Amla (105) svoj ceo životni vek provela ja na indonežanskom ostrvu Rempang. Najstarija stanovnica ovog ribarskog sela, udavala se dvaput, rodila je osmoro dece i nažalost sahranila četvoro.

Kada dođe njeno vreme, kaže, želi da bude sahranjena pored roditelja i pokojnih muževa.

– Želim da moja deca imaju ovu zemlju kada umrem – rekla je ona za Bi-Bi-Si, ali brine se da se to ipak neće desiti.

Sudbina ovog ostrva, doma za nekih 7.500 ljudi, postao je subjekat žustre debate nakon što je vlada saopštila svoje planove da ga pretvori u ekonomsko središte.

Ostrvljani, kojima je rečeno da će biti premešteni na drugu lokaciju, protestvovali su prošli mesec. Snaga opozicije, naterala je vladu da napravi neke kompromise.

Ideja o eko-gradu

Kako prenosi britanski javni servis, ovo nije prvi put da Džakarta pokušava da transformiše ribarsko selo. Planovi iz 2004. godine, za izgradnju velikog kazino centra su odloženi nakon snažnog lokalnog protivljenja.

Ali oni su obnovljeni nakon posete predsednika Džoka Vidoda Pekingu u julu, gde je obezbedio kineske investicije, što je deo šireg cilja da se poveća inostrano finansiranje indonezijske ekonomije.

Mesec dana kasnije, vlada je najavila Rempang eko-grad, koji će zauzeti 7.000 od 17.000 hektara ostrva, preostalih 10.000 hektara biće zaštićeni šumski pokrivač.

To je označeno kao “nacionalni strateški projekat”, dajući vlastima veća ovlašćenja od uobičajenih da raščiste zemljište, uključujući iseljavanje stanovnika.

Eko-grad, rekli su zvaničnici, postaće privredni i turistički centar, otvarajući 35.000 radnih mesta.

Projekat uključuje fabriku od 11,6 milijardi dolara vrhunskog kineskog proizvođača stakla, Ksinii. Samo to će biti veličine skoro 3.800 fudbalskih terena.

“Ne helium da odem”

Ovi ambiciozni planovi su zahtevali da svi koji zovu Rempang svojim domom – odu. Mnogi od njih pripadaju domorodačkim zajednicama pomoraca koje ovde žive više od dva veka. Ali ovo su takođe udaljena ribarska sela koja nemaju zakonske dokumente koji podržavaju njihovo pravo da žive u Rempangu.

– Žele da nas premeste u male kuće u gradu. Ne želim da odem – kaže baka Amla.

Ali nekolicina je odlučila da prihvati ponudu vlade i ode. Predloženo preseljenje podelilo je blisku zajednicu.

– Moje komšije su rekle: ‘Kako da imam srca da odem?’ – kaže 25-godišnji Anga Pratama, koji se odselio nakon što je prihvatio ponudu gospodina Rudija. On smatra da se plan vlade ne može zaustaviti.

– Moj odlazak ne utiče na borbu (drugih) da zadrže ostrvo. Ali sada me vide kao izdajnika.

– Ostaćemo u našim selima. Vlada možda hoće da uništi naše kuće, ali mi nećemo otići. Ostaćemo ovde dok ne umremo – priča meštanka Nurita.