Kako 78% projekata hvatanja ugljenika podržava naftnu proizvodnju?
Dok svetski lideri okupljaju se na COP28 u Dubaiju, svetlo reflektora usmereno je ka tehnologiji hvatanja ugljen-dioksida, ključnom delu globalnih strategija za borbu protiv klimatskih promena.
Iako postoji 42 operativna komercijalna projekta koji skladište 49 miliona tona CO2 godišnje, kritično pitanje je da 78% njih ima za cilj poboljšanje proizvodnje nafte.
Ova praksa, nazvana poboljšani oporavak nafte (EOR), izaziva kontroverze.
Proizvođači tvrde da čini naftu ekološki prihvatljivijom, ali kritičari, uključujući i ekologe, nazivaju je kontraproduktivnom.
Globalni pejzaž otkriva da se 30 ovih projekata, uglavnom fokusiranih na EOR, ostavlja samo 12 u zemljama poput SAD-a, Norveške i Kine, posvećenih stalnom podzemnom skladištenju.
Uprkos ambiciji od 130 planiranih postrojenja za direktno hvatanje vazduha, samo ih je 27 u funkciji, hvatajući skromnih 10.000 tona godišnje.
Izazov leži ne samo u hvatanju emisija već i u post-hvatanju scenariju.
Cena predstavlja ozbiljnu prepreku. Troškovi hvatanja kreću se od 14 do 110 evra po toni, dok direktno hvatanje vazduha skače na 550-916 evra, ometano energetski intenzivnim procesima.
Neki projekti CCS-a, poput onih u Norveškoj i Kanadi, suočavaju se sa finansijskim pauzama, naglašavajući potrebu za profitabilnim mehanizmom fiksiranja cena ugljenika, bilo kroz oporezivanje, trgovinu ili subvencije.
U SAD-u, nedavni zakon pruža poreske olakšice od 50-85 dolara po toni, značajnu stimulaciju.
Međutim, izazovi perzistiraju. Tehnička spremnost ostaje zabrinutost, što ilustruje problematičan projekt Texas elektrane na ugalj vredan milijardu dolara.
Brige zajednice takođe su velike. Projekat od 3 milijarde dolara za CCS cevovod u američkom Midvestu suočio se sa otkazivanjem zbog straha od curenja i oštećenja tokom izgradnje, naglašavajući važnost rešavanja zabrinutosti zajednice.
Osim toga, geografska ograničenja komplikuju skladištenje, sa najboljim lokacijama smeštenim u Severnoj Americi, Istočnoj Africi i Severnom moru.
To zahteva opsežne cevovode ili mreže brodova, uvodeći potencijalne logističke prepreke.
Dok se svet suočava s nijansama hvatanja ugljenika, COP28 postaje kaleidoskop za procenu njegove buduće uloge u borbi protiv klimatskih promena.
Put napred zahteva suočavanje ne samo s tehničkim preprekama već i s društveno-ekonomskim i ekološkim razmatranjima kako bi se osiguralo održivo i delotvorno rešenje.