Da li bi plastični krediti mogli da zaustave plimu zagađenja?

U kontinuiranoj borbi protiv zagađenja plastikom, novi igrač stupio je na scenu: plastični krediti.

Dok se više od 170 zemalja priprema za treći krug razgovora o međunarodnom ugovoru UN-a o plastici, privatni sektor predlaže novi pristup rešavanju opsežnog problema plastike.

Plastični krediti funkcionišu na principu dodeljivanja vrednosti otpadu, posebno nisko vrednim plastikama poput kesica za čips koje su izazovne za reciklažu.

Kompanije ulažu u projekte sakupljanja otpada, a zauzvrat dobijaju plastične kredite koji finansiraju infrastrukturu za upravljanje otpadom u nedovoljno pokrivenim područjima.

Ovaj inovativni pristup ima za cilj da reši monumentalni zadatak uklanjanja 11 miliona tona plastike koje svake godine završi u našim okeanima.

Međutim, postoji skepsa oko plastičnih kredita, sa zabrinutostima koje odzvanjaju onima viđenim na tržištu karbonskih kredita.

Kritičari strahuju od potencijalnog “zelenog pranja“, gde kompanije tvrde da su “plastično neutralne” bez značajnog smanjenja korišćenja plastike.

Christina Jäger, suosnivačka konsultantske firme Yunus, dovodi u pitanje izvodljivost postizanja “plastične neutralnosti“, posebno za velike igrače sa značajnim plastičnim otiskom.

Sličnost između plastičnih i karbonskih kredita izvor je kontroverzi, s’ obzirom na lokalizovane efekte zagađenja plastikom u poređenju sa globalnom prirodom emisija ugljen-dioksida.

Dok plastični krediti pružaju jedinstvenu prednost u hvatanju opipljivog otpada, nedostatak globalnih standarda za vrednovanje kredita predstavlja izazov.

Regulacija postaje fokus u raspravi o plastičnim kreditima. Bez standardizovane globalne mere, javljaju se zabrinutosti oko potencijalne zloupotrebe sistema.

Očuvanje ravnoteže je ključno, jer previše stroga pravila mogu negativno uticati na neformalni sektor, gde 90% sakupljača otpada operiše bez formalnih radnih aranžmana.

Odlaganje nisko vrednih plastika predstavlja dilemu za kompanije, prisiljavajući ih da biraju između deponovanja na otpadu, ili sagorevanja za gorivo.

Saradnje sa nekonvencionalnim partnerima, poput industrije cementa, nastoje ublažiti ekološki uticaj sagorevanja plastike.

Iako plastični krediti služe kao dokaz koncepta, njihov trenutni uticaj je ograničen.

Joel Tasche, izvršni direktor Cleanhub-a, priznaje potrebu za regulatornim okvirom kako bi se osigurala efikasnost.

Plastični krediti potencijalno mogu poslužiti kao model za sakupljanje otpada ako se usklade sa politikama proširene odgovornosti proizvođača (EPR), prebacujući odgovornost sa potrošača na proizvođače.

Ipak, plastični krediti sami ne mogu rešiti krizu otpada. Kritičari naglašavaju imperativ smanjenja proizvodnje plastike, zagovarajući nove poslovne modele koji prioritizuju popravku, ponovnu upotrebu, obnovu i preradu.

U potrazi za sveobuhvatnim rešenjem, plastični krediti iskaču kao jedan izvor finansiranja među mnogima, naglašavajući važnost finansijske podrške za efikasno prikupljanje plastike.