Šta su karbonski krediti i kako su postali predmet globalne prevare?

Ukoliko niste upoznati sa terminom “karbonski krediti”, najpre da ukratko objasnimo o čemu je reč. Poljoprivrednicima se daje prilika da svojim načinom poslovanja ublaže efekte staklene bašte (npr. kroz ekološke principe primenjene u stočarstvu), a zauzvrat dobijaju tzv. “karbonske kredite”, koji podrazumevaju:

• Finansijsku nadoknadu za sprovođenje poljoprivrednih održivih aktivnosti;
• Usklađivanje njihovog imanja sa potrebama potrošača;
• Smanjenje ugljeničnog (CO2) otiska na imanju i
• Otkrivanje novih metoda za uštedu vremena, ali i novca.

Međutim, u poslednje vreme u žiži interesovanja su otkrivene, potencijalne prevare – na globalnom planu – upravo u vezi sa ovom vrstom kredita. Ispostavilo se da jedan od ključnih svetskih igrača na tom polju, američka kompanija “Verra“, inače najveći izdavač sertifikata za karbon kredite – kupcima, zapravo, “prodaje maglu”.

Ali, nije teško pretpostaviti da ova priča ide mnogo dublje i dalje. Treba istaći da se ekološkim pitanjima danas mahom bave najbogatiji, bilo pojedinci ili gigantske firme (Chevron, Delta, Disney, General Motors, JP Morgan, Microsoft, Shell, Blackrock), koje su, u stvari, kroz kupovinu karbonskih kredita našle način da “preko noći” poprave svoj imidž pred svetom, time što postaju “CO2 neutralni”.

Kako funkcioniše mehanizam trgovine karbonskim kreditima?

Pojavi se kompanija ili nevladina organizacija koja saopšti da će, na primer, kroz projekat pošumljavanja ili odustajanjem krčenja šuma, smanjiti postojeću emisiju ugljen-dioksida ili sprečiti njegovo dalje širenje. I tu već nastaje prvi problem, jer organizacija sama izračunava za koliko tačno tona će biti smanjena emisija ugljen-dioksida godišnje, što znači da, u teoriji, nema nikakve propise i limite.

Tu, onda, na scenu stupa verifikator, poput američke organizacije “Verra”, čiji stručnjaci proveravaju navedenu računicu organizacije i na kraju daju svoju potvrdu da je računica o količini ugljen-dioksida u konkretnom slučaju tačna.

Samo time – karbonski kredit postaje validan. Nakon ove sertifikacije, vlasnik karbonskog kredita može nesmetano da ga prodaje zainteresovanim kupcima, a novac dobijen prodajom karbonskih kredita – trebalo bi da se iskoristi za realizaciju najavljenog projekta.

To kaže teorija, ali je praksa nešto drugo…

Karbonski kredit treba posmatrati kao bilo koji drugi finansijski proizvod, te ne možemo isključiti mogućnost da se njime lako trguje i manipuliše. Drugim rečima, povećava se rizik za prevare na svetskom tržištu, poput čekova bez pokrića.

Glavni problem u ovom slučaju je to što nema jasnih propisa i ustaljene, generalne regulacije, već se radi o “samoregulaciji”. Stručnjaci su, međutim, početkom ove godine počeli detaljnije da preispituju sistem karbonskih kredita i ustanovili su nepravilnosti zbog kojih je i otkrivena prevara sa “Verra”-om.

Dok se ova organizacija hvalila kako su projekti koje overava ukupno smanjili emisiju ugljen-dioksida za 94,9 miliona tona, nezavisne analize su pokazale da je realno smanjenje iznosilo tek simboličnih 5,5 miliona tona. Jednostavno rečeno, 95 posto karbonskih kredita koje je verifikovala “Verra”, a koji su potom prodati kupcima, u stvari su čekovi bez pokrića.