Verovatno ste već čuli za Veliko pacifičko ostrvo smeća – ogromnu oblast na severu Tihog okeana, između Kalifornije i Japana, u kojoj se zahvaljujući morskim strujama i decenijama ljudske nebrige neprekidno gomila otpad svih vrsta. Ova „plutajuća deponija“ od 1945. godine uvećavala se čak deset puta svake decenije, a danas zauzima oko 1,6 miliona kvadratnih kilometara, što je približno površini Alžira, desete najveće države na svetu.
Otpad koji čini ovo ostrvo sastoji se pretežno od mikroplastike, sitnih delova boca, ambalaže, kesa i drugih plastičnih fragmenata veličine nokta. Ukupna masa smeća procenjuje se na oko 120.000 tona. Kada se ta količina rasporedi na celu površinu, gustina otpada na prvi pogled ne deluje alarmantno – svega četiri plastična komadića po kubnom metru okeana. Međutim, stručnjaci upozoravaju da je ključni problem brzina rasta, koja je eksponencijalna i dugoročno katastrofalna.
Ako je stanje ovakvo u moru koje nam se i dalje čini relativno čistim, kakva je tek realnost na kopnu, gde se u mnogim delovima sveta smeće gomila do tačke nepodnošljivosti? Posebno teška situacija zabeležena je u siromašnijim zemljama, koje u pokušaju da sustignu razvijene ekonomije proizvode ogromne količine otpada.
U toj trci za profitom, rastom BDP-a i brzom industrijalizacijom, žrtvuju se osnovni ekološki standardi, a posledice postaju sve vidljivije – zagađena zemlja, voda i vazduh, kao i sve manja mogućnost za zdrav i dostojanstven život.
Analitičari upozoravaju da problem pacifičkog ostrva smeća nije izuzetak, već upozorenje: ono što danas pluta okeanima, sutra će u još većim razmerama ostati na kopnu – kao trajni dokaz civilizacije koja je zanemarila granice sopstvene planete.
