Klimatska adaptacija nikada nije bila važnija za naš opstanak

COP30 mora biti transformativan. Neka ovo bude trenutak kada ćemo konačno preći sa svesti na usklađenost, i sa ambicije na akcije, pišu u autorskom tekstu za Politiko Ban Ki Mun, osmi generalni sekretar Ujedinjenih nacija i kopredsednik Ban Ki Mun centra za globalne građane, i Ana Toni, izvršna direktorka COP30.

Dok se svetski lideri okupljaju u Belemu, Brazil, na ovogodišnjoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP30), nalazimo se na globalnoj prekretnici.

Godina 2024. oborila je temperaturne rekorde, a svet je po prvi put privremeno premašio cilj od 1,5 stepeni Celzijusa. Sada smo na putu da ga trajano pređemo u roku od samo pet godina.

To znači da akcija na polju adaptacije nikada nije bila važnija za naš opstanak.
Od 2000. do 2019. godine, klimatske promene su najugroženije zemlje sveta koštale oko 525 milijardi dolara. Taj teret i dalje raste, ugrožavajući živote i brišući teško stečene razvojne rezultate.
Procenjuje se da će globalna godišnja šteta do 2050. godine iznositi između 19 i 59 triliona dolara. Još porazniji podatak: svetska ekonomija je već zaključana u gubitak od 19% prihoda do 2050. godine zbog klimatskih promena, bez obzira na uspeh današnjih napora za ublažavanje.

Adaptacija kao investicija, ne trošak

Jedna stvar je jasna: posledica nečinjenja je daleko veća od posledice delovanja.
Svet mora prestati da gleda na adaptaciju kao na trošak, i da je vidi kao investiciju koja jača ekonomije i gradi zdravije, sigurnije zajednice.

Svaki dolar uložen u adaptaciju može doneti više od desetostruke koristi kroz izbegnute gubitke i dodatne ekonomske, društvene i ekološke koristi.
Svaki dolar uložen u poljoprivredna istraživanja i razvoj donosi slične povrate za male poljoprivrednike, ranjive zajednice i ekosisteme.

To važi čak i ako se klimatske katastrofe ne dogode. Efikasna adaptacija ne samo da spašava živote, već i ekonomski opravdava otpornost.

Ako zaista želimo da se suočimo sa krizama današnjeg sveta, moramo staviti ljude – naročito najugroženije – u centar svih razgovora i napora. Oni koji su najmanje odgovorni za klimatske promene moraju biti prvi kojima će finansiranje stići.

Snaga lokalnih zajednica

Lokalno vođena adaptacija nudi put napred: daje zajednicama kontrolu nad sopstvenom budućnošću, bori se protiv strukturalnih nejednakosti i jača lokalne kapacitete.

Danas više od 2 milijarde ljudi zavisi od malih poljoprivrednih gazdinstava za egzistenciju, ali samo 1,7% klimatskog finansiranja dolazi do domorodačkih zajednica i lokalno vođenih farmi.

Sistemi male poljoprivrede, ključni za mnoge u zemljama u razvoju, dobijaju tek 0,8% međunarodnog klimatskog finansiranja.
To je duboko nepravedno. Upravo su ti ljudi i sistemi najugroženiji klimatskim uticajima – i često najbolje pozicionirani da sprovedu lokalno efikasna i regionalno prilagodljiva rešenja.

U tom kontekstu, odgovarajuće investicije u globalne mreže poput Konsultativne grupe za međunarodna poljoprivredna istraživanja (CGIAR) mogu ubrzati i proširiti tehnologije koje lokalni sistemi mogu usvojiti.

Takvi alati mogu povećati otpornost i produktivnost u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, smanjujući nejednakosti i unapređujući rodnu ravnopravnost i društvenu uključenost.

Širenje takvih napora biće ključno za prelazak na sistemska klimatska rešenja.

Naš cilj mora biti prelazak od pregovora ka primeni, kako bismo zaštitili živote, očuvali imovinu i unapredili jednakost.

Finansiranje i politička volja

Treba imati na umu da je adaptacija po svojoj prirodi lokalna – oblikuju je geografija, zajednice i sistemi upravljanja.
Odgovor na ovaj izazov zahteva više od obećanja; potrebni su kvalitetni javni i privatni izvori finansiranja koji su dostupni ugroženim zemljama i zajednicama.

Zato vlade širom sveta, naročito one u zemljama sa visokim prihodima, moraju osmisliti institucionalne mehanizme i politike koje će prikupljati dodatna javna sredstva, stimulisati tržišta i ugraditi otpornost u svaku investicionu odluku.

Amazon kao simbol nove faze

Decenija nakon Pariskog sporazuma postavila je temelje za svet u miru sa planetom.

A sada, kada se COP30 održava u srcu Amazona, moramo učiniti adaptaciju globalnim prioritetom i videti otpornost kao investicioni zadatak 21. veka.

U svojoj suštini, klimatsko finansiranje treba da pokreće razvojne puteve koji stavljaju ljude na prvo mesto.

U Belemu, lideri sada moraju zatvoriti jaz u finansiranju adaptacije i osigurati da sredstva stignu do onih koji su na prvim linijama klimatske borbe.

Potrebno je podržati nacionalne strategije otpornosti, replicirati uspešne inicijative i staviti otpornost u središte finansijskog odlučivanja.

COP30 mora biti transformativan i dovesti do tržišta koja nagrađuju otpornost, zajednica koje su bolje zaštićene i ekonomija zasnovanih na čvršćim, klimatski otpornim temeljima.

Neka ovo bude trenutak kada ćemo konačno preći sa svesti na usklađenost, i sa ambicije na akciju.

Naš zajednički opstanak zavisi od toga.

Pitanje je – da li će naši lideri imati političku volju da to učine?