Ne samo da su “efikasni za hlađenje i zadržavanje vode”, kaže izveštaj, već pružaju i druge koristi poput više rekreativnih prostora ili smanjenja zagađenja.
Međutim, uprkos usvajanju rešenja baziranih na prirodi, EEA kaže da je obim očekivanih klimatskih uticaja toliko velik da možda još uvek bude potrebno kombinovati ih sa drugim vrstama akcija, uključujući fizičku infrastrukturu. I očajnički su potrebni konkretni ciljevi kako bi se osiguralo da evropski urbani centri ostanu na pravom putu.
Koji evropski gradovi se dobro prilagođavaju?
“Glavni i veći gradovi obično su predvodnici jer imaju velike finansijske i tehničke kapacitete za rad na prilagođavanju, i često su čak ambiciozniji od nacionalnog nivoa u borbi protiv klimatskih promena,” kaže Ine Vandekastle, stručnjak za urbanu adaptaciju u EEA.
Ona ukazuje na nekoliko gradova koji se ističu svojim naporima. Gent u Belgiji, na primer, ima ambicioznu strategiju zelenila i već ograničava izgradnju novih zgrada. Čak i ako budu odobrene, postoji zahtev za ‘neto-nula’ što znači da jednaka površina grada mora ostati neasfaltirana ili pretvorena u zelene površine.
Nant u Francuskoj ulaže u to da postane jedan od najzelenijih gradova Evrope, istovremeno nastojeći da ostane pristupačan za stanovnike. Rethymno, primorski grad na Kritu u Grčkoj, ulaže u bioklimatski dizajn svojih javnih prostora, koristeći komprimovanu zemlju, propusne ploče i boju kako bi efikasno smanjio maksimalnu vazdušnu temperaturu tokom talasa vrućine.
“S druge strane, manji gradovi možda će trebati dodatnu podršku sa regionalnog i nacionalnog nivoa kako bi mogli da razviju i sprovedu efikasne strategije prilagođavanja. U dobrom primeru kako prevazići ove ograničenosti iz Pijemonta, Italija, manji gradovi udružuju se kako bi aplicirali za finansiranje”, poručuje.
