Da li su plutajuće morske vetroturbine naša budućnost?
Još jedan jedinstveni ekološki projekat nam dolazi iz Skandivanije, tačnije iz Norveške, i po svemu sudeći – obećava
EU ima jasan cilj – da do 2050. postane “CO2 zero”, što znači da emisija ugljen-dioksida bude na nultom nivou. Ali, koliko je to zaista izvodljivo?
Posebno je bilo tenzično u proteklom periodu, zbog prekida uvoza gasa iz Rusije i energetske krize, pa je Nemačka, recimo, morala da pokrene svoje zaboravljene termoelektrane. To je, dakle, bio korak unazad, ako ne i dva.
Pritom, govorimo o najvećoj evropskoj ekonomiji. Ali, skandinavske zemlje su, među svim ostalim na Starom kontinentu, ipak, najnaprednije u pogledu zaštite okoline i smanjenja štetnog CO2 uticaja.
Ovaj put vas informišemo o krajnje zanimljivoj i jedinstvenoj ideji norveške kompanije “Wind Catching Sistems”, čiji je primarni cilj podizanje i uspostavljanje tzv. “plutajućih elektrana na vetar”, odnosno turbina na otvorenom moru.
Ideja podrazumeva maksimiziranje “generisanja energije iz koncentrisanog područja”, a takođe se radi na osmišljavanju liftova za ugradnju i održavanje ovakvih turbina koje bi, naposletku, mogle energijom napajati čak 80.000 domova.
Izvršni direktor norveške kompanije, Ole Heghajm, ističe da će “veliki model” imati visinu od 300 metara i širinu od 350 metara. Projekat nazvan Windcatcher, podseća na veliki providni zid na sred mora, a koristio bi 126 turbina od 1 megavata.
Ako se pitate u čemu je “caka” sa plutajućim morskim vetroturbinama u odnosu na one fiksirane za dno, evo jasnog objašnjenja: mogu se instalirati u daleko dubljim vodama. Recimo, ovakav tip turbina je sada u fokusu i u SAD.
Mnoge velike ekonomije i kompanije se sada odlučuju za vetroturbine, na svom putu ka smanjenju uticaja CO2, mada ovo pitanje pokreće i brojne debate: konkretno, kada je reč o pticama. Smatra se da vetroparkovi mogu naneti štetu pticama, jer ih uznemiravaju i izmeštaju sa svojih staništa.