Analiza COP28: Nasleđe i nastavak prethodnih pet klimatskih pregovora

U istorijskom potezu u sredu, pregovarači Ujedinjenih nacija za klimu proglasili su imperativ prelaska sa nafte, gasa i uglja – odluka od presudnog značaja u skoro tri decenije klimatskih razgovora.

Protokol iz Kjota iz 1997. godine prvobitno je naložio 41 zemlji sa visokim emisijama da smanji emisije, ali značajne akcije nisu se pojavile sve do 2005. godine, kada su SAD i Kina odlučile da ne učestvuju.

Uprkos svojim nedostacima, Kjoto je označio prelomno globalno priznanje problema klimatskih promena.

Samit u Kopenhagenu 2009. godine, tokom najtoplije decenije zabeležene, nije ispunio ciljeve smanjenja emisija, ali je obećao 100 milijardi dolara godišnje za čistu energiju u zemljama u razvoju do 2020. godine.

Međutim, do 2020-ih, cilj nije ostvaren, izazivajući zabrinutost zbog nedostatka finansijske podrške usred eskalacije klimatskih izazova.

Pariski sporazum iz 2015. godine, neobavezujući pakt, imao je za cilj da ograniči globalno zagrevanje na 1,5 stepeni Celzijusa.

Iako svet nije prešao ovu granicu, hitno su potrebna smanjenja emisija kako bi se izbegle razorne posledice.

Brzo napredovanje do COP26 2021. godine, gde su nacije, boreći se sa sve toplijim planetom, obećale “smanjenje faze” ugalja, značajnog izvora emisija.

Međutim, prateće mere su izostale, pri čemu zemlje poput Indije planiraju proširenje korišćenja uglja.

Posebno, pregovori u Šarm el-Šeiku 2022. godine videli su stvaranje fonda koji bi pomogao siromašnijim nacijama pogođenim klimatskim promenama.

Ipak, dobrovoljna obećanja, poput relativno skromnog doprinosa SAD-a, izazivaju zabrinutost u vezi sa efikasnošću fonda u suočavanju sa eskalacijom uticaja klimatskih izazova.

Dok svet svedoči nezapamćenom zagrevanju, uspeh prelaska sa fosilnih goriva zavisi od toga da li će se nacije pridržavati svojih obećanja i sprovoditi snažne mere za smanjenje emisija i ublažavanje šteta izazvanih klimatskim promenama.