Kako će se svet promeniti? Tačke bez povratka usled klimatskih promena

Pre nego što je započela Industrijska revolucija i svi naknadni štetni ljudski uticaji, globalna prosečna količina ugljen-dioksida u vazduhu iznosila je oko 280 delova po milionu (ppm). Danas je ta količina blizu 420 ppm, a svaka tona emisija CO2 doprinosi globalnom zagrevanju. IPCC je identifikovao nekoliko takozvanih “tačaka bez povratka usled klimatskih promena”, ključne pragove u sistemu koji, ako budu premašeni, mogu dovesti do nepovratnih posledica. Ali kada ćemo tačno doći do njih, ko će podneti najveći teret, i, što je najvažnije, postoji li način da se to izbegne?

Šta su tačke bez povratka usled klimatskih promena? Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) definiše tačke bez povratka kao “kritične pragove u sistemu koji, kada se premaše, mogu dovesti do značajne promene u stanju sistema, često uz razumevanje da je promena nepovratna.”

Poslednji put kada su nivoi ugljen-dioksida na našoj planeti bili tako visoki kao danas bilo je pre više od 4 miliona godina. I nije nam trebalo puno vremena da dođemo do ovog stanja. U svega 60-ak godina, godišnja stopa porasta atmosferskog CO2 bila je oko 100 puta brža od prethodnih prirodnih porasta. Pre Industrijske revolucije i svih naknadnih štetnih ljudskih aktivnosti, globalna prosečna količina ugljen-dioksida iznosila je oko 280 delova po milionu (ppm). Danas je ta količina blizu 420 ppm.

Svaka tona emisija CO2 doprinosi globalnom zagrevanju. Ova čvrsta korelacija sugeriše da će povećanje antropogenih emisija stakleničkih gasova izazvati drastične promene u obrascima vremena, staništima i biodiverzitetu. Istina je da su, kao rezultat globalnog zagrevanja, mnogi svetski ekosistemi već sve bliži katastrofalnim i potencijalno nepovratnim promenama.

Klimatska nauka je jasna u jednom: jedini način da zaustavimo dalje zagrevanje je postizanje nule neto emisija stakleničkih gasova. Međutim, imajući u vidu toplotnu inerciju sistema Zemlje, dalje zagrevanje je neizbežno, čak i ako bismo sutra postigli nule neto emisija. S tim na umu, nema ulepšavanja činjenice da će se čovečanstvo neminovno suočiti sa sve češćim i ozbiljnijim opasnostima kao što su suše i porast nivoa mora u godinama koje dolaze.

IPCC identifikuje nekoliko tačaka bez povratka usled klimatskih promena. Evo 7 najverovatnijih koje će biti prekoračene ovog veka zbog ljudske aktivnosti:

1. Ledeni pokrivač Grenlanda
2. Permafrost
3. Cirkulacija i temperatura okeana (AMOC)
4. Monsuni
5. Amazonske prašume
6. Ledeni pokrivač Antarktika
7. Odumiranje koralnih grebena

Kada ćemo dostići tačke bez povratka usled klimatskih promena? Ranih 2000-ih postojao je opšti konsenzus među naučnicima da većina tačaka preokreta može biti dostignuta u slučaju povećanja globalnih temperatura za 4°C. Međutim, nedavne procene su pokazale da prekoračenje 1,5°C globalnog zagrevanja rizikuje prelazak preko nekoliko ovih pragova. Zbog toga su klimatski naučnici širom sveta dugo pozivali vlade da se ozbiljnije obavežu da će održati porast globalne temperature ispod 1,5°C. IPCC to opisuje kao “neophodnost” ako želimo izbeći razorne uticaje ekstremnih vremenskih događaja u narednim decenijama i, još gore, ukoliko ne želimo da prebacimo teret na buduće generacije.

Površinska temperatura Zemlje već se povećala za skoro 1,2°C u poređenju sa prosekom u periodu od 1850. do 1900. godine i nalazimo se na dobrom putu da dosegnemo dugo strahovanu granicu od 1,5°C između 2026. i 2042. godine ukoliko emisije ne budu smanjenje. Šta će se desiti ako dostignemo najkritičnije tačke bez povratka?

1. Ledeni pokrivač Grenlanda – Arktički ledeni pokrivač se zagreva 3 do 4 puta brže od ostatka sveta, dodajući gotovo 1mm na globalni nivo mora svake godine. To se može objasniti činjenicom da se, kako se otapa ledena površina koja reflektuje sunčevu svetlost usled globalnog zagrevanja, dublji slojevi okeana i kopna izlažu; i pošto i plavi okean i kopno bolje i brže apsorbuju sunčevu energiju, ovaj zlokobni ciklus neizbežno vodi do povećanja temperatura u regionu i daljeg topljenja.

Kao drugi najveći ledeni pokrivač na svetu, Grenland sadrži dovoljno vode da, ako se potpuno istopi, podigne nivo mora za 7,2 metra (22 stope). Povećanje prosečnih temperatura za 1,5°C moglo bi biti prag na kojem bi topljenje ledenog pokrivača postalo nepovratno.

Topljenje masivnog ledenog pokrivača Grenlanda već se događa tako brzo da je sada glavni faktor globalnog porasta nivoa mora, prema satelitskim podacima iz 2022. godine. U protekla dva decenija, Grenland je izgubio više od 5.100 milijardi tona (4.700 milijardi metričkih tona) leda, količina koja bi bila dovoljna da potopi cele Sjedinjene Američke Države u pola metra (1,5 stope) vode.

2. Permafrost – Permafrost označava zemljište koje ostaje zamrznuto najmanje dve uzastopne godine i suštinski je mešavina stena, zemlje, sedimenta, leda i organskog materijala. Permafrost je izolovan od atmosfere granicom koja se naziva “aktivni sloj”, koji se sastoji od živih biljaka leti, sa dodatnim snegom zimi. Aktivni sloj prenosi toplotu od ili prema permafrostu.

Ovaj trajno zamrznuti sloj ispod površine Zemlje – koji pokriva delove Sibira, Aljaske, severnog Kanade i Tibetskog platoa – takođe sadrži najveće globalne rezerve ugljenika od biljaka i životinja koje su umrle i razgradile se tokom hiljada godina. Naučnici procenjuju da sadrži oko 1.400 milijardi tona ugljenika, gotovo dvostruko više nego što se nalazi u atmosferi.

Kako se klima zagreva i permafrost počinje da se otapa, u atmosferu se oslobađaju ugljen-dioksid i metan. Širenje ovih visoko toksičnih gasova, upozoravaju naučnici, dodalo bi do 0,3°C globalnom zagrevanju i moglo bi dovesti do bržeg dostizanja drugih tačaka bez povratka usled klimatskih promena.

3. Atlantska meridionalna preokretna cirkulacija (AMOC) – AMOC – ili Atlantska meridionalna preokretna cirkulacija – je veliki sistem okeanskih struja pokretanih razlikama u gustini vode, koja određuje njihovu temperaturu. AMOC deluje kao transportna traka, redistribuirajući toplotu kroz celokupni klimatski sistem Zemlje tako što je donosi iz tropskih oblasti južne hemisfere sve do Grenlanda i nosi hladnu vodu nazad ka jugu.

Međutim, unos slatke vode iz glečera koji se tope značajno oslabljuje ove struje. Dok je protok već smanjen za oko 15% u poslednjih pet decenija, očekuje se oslabljivanje od 24% do 39% pre nego što se dostigne tačka bez povratka, nešto što bi se moglo desiti već do 2100. godine. Studija objavljena 2021. godine utvrdila je da je AMOC već najslabiji u poslednjih 1600 godina.

“Usporavanje AMOC-a”, objašnjava IPCC, “može imati posledice širom sveta: padavine u Sahelu mogu se smanjiti, ometajući proizvodnju useva; letnji monsun u Aziji može oslabiti; regionalni porast nivoa mora može se povećati oko Atlantika, i moglo bi biti više zimskih oluja u Evropi.”

Zaista, naučnici sugerišu da bi delimičan kolaps ovog sistema mogao potopiti Evropu u ledeno doba. To se već desilo jednom pre, pre oko 12.000 godina. Kako se Grenland otapao, vode su tekle u Severni Atlantik i AMOC je praktično zaustavljen. To je uzrokovalo znatno hlađenje Evrope i Severne Amerike i rezultiralo globalnim hlađenjem od više od 10°C (18°F) koje je trajalo 1.200 godina.

Sada nova analiza sugeriše da bi AMOC mogao kolapsirati oko sredine veka u okviru trenutnog scenarija emisija, dovodeći u pitanje prethodna saznanja IPCC-a, koja su u nedavno objavljenom Šestom izveštaju o proceni (AR6) sugerisala da će kolaps AMOC-a u 21. veku biti vrlo malo verovatan.

4. Monsuni – Poljoprivrednici širom tropskih područja, od regiona Amazonije u Južnoj Americi do Zapadne Afrike i čak Indije, oslanjaju se na sezonske cikluse monsuna kako bi gajili svoje useve.

Kako globalno zagrevanje utiče na njihovu snagu, vreme i trajanje, poljoprivrednici su prisiljeni da premeste svoje poljoprivredne prakse na druga mesta. Ova masovna migracija izazvana klimatskim promenama neizbežno bi smanjila produktivnost i ugrozila bezbednost hrane ne samo u ovim regionima već praktično širom sveta, poremetivši izdržavanje preko milijardu ljudi.

Prema novoj studiji NASA-e, usevi kukuruza spadaju među najugroženije u scenariju visokih emisija stakleničkih gasova. Ako zemlje ne uspeju značajno smanjiti svoj ugljenični otisak, prinosi useva kukuruza bi trebali da opadnu za oko 24% do 2030. godine, sa ozbiljnim implikacijama širom sveta. Proizvodnja nekih drugih osnovnih useva kao što su pirinač i pšenica takođe je predviđena da drastično opadne kao posledica klimatskih promena, uz značajno smanjenje zaliha ovih resursa, posebno u zemljama u razvoju koje se suočavaju sa problemima u ishrani.

5. Amazonska prašuma – Poremećaji monsuna i obrazaca padavina širom Južne Amerike dodali bi teret amazonskoj prašumi, iliti “plućima sveta”, koja već trpi posledice klimatskog zagrevanja, u vidu deforestacije. Kao najveća tropska prašuma na planeti i dom za oko tri miliona vrsta biljaka i životinja, Amazonija proizvodi oko polovine svojih padavina reciklirajući vlagu kroz isparavanje i transpiraciju dok se vazduh kreće. Međutim, kako se efekti klimatskih promena pojačavaju, sušni događaji ograničavaju sposobnost šume da utiče na oblike padavina. U poslednjih 10 godina, amazonska prašuma je doživela tri sušna perioda koji se dešavaju “jednom u sto godina”.

Ovo, zajedno sa izuzetno visokim (i neprestano rastućim) stopama deforestacije, dovelo je ne samo do masivnog propadanja već i do toga da se prašuma pretvori iz rezervoara ugljenika u neto izvor stakleničkih gasova, s obzirom na to da trenutno emituje veću količinu ugljen-dioksida nego što može da apsorbuje.

Studija objavljena ranije ove godine sugerisala je da Amazonija brzo gubi sposobnost da se oporavi od štete izazvane sušama, požarima i deforestacijom, što ukazuje da je veoma blizu dostizanja svoje tačke bez povratka.

6. Ledeni pokrivač Antarktika – Znanstvenici tvrde da je ledeni pokrivač Antarktika već destabilizovan i veoma je blizu svoje tačke bez povratka čak i bez dodatnog zagrevanja. Svetska meteorološka organizacija UN (WMO) je izvestila da su temperature na Antarktiku porasle za skoro 3°C tokom poslednjih 50 godina, pri čemu su glečeri doživeli ubrzano povlačenje. Zbog toga što antarktički ledeni pokrivač sadrži ekvivalent podizanja nivoa mora od 58 metara tokom nekoliko vekova, naučnici su zabrinuti zbog njegovog nedavnog ponašanja.

Gubitak mase leda između 1992. i 2011. godine prouzrokovao je porast nivoa mora za 4 mm i gotovo 18% ukupnog globalnog porasta nivoa mora u periodu od 2012. do 2017. godine, pokazala je jedna studija. Do kraja sledećeg veka, topljenje antarktičkih ledenih pokrivača moglo bi doprineti porastu nivoa mora do jednog metra.

Osim nivoa mora, topljenje glečera u antarktičkom regionu moglo bi rezultirati značajnim gubitkom biodiverziteta, budući da hiljade životinjskih vrsta zavise od ledenog pokrivača.

7. Dodatna tačke bez povratka: Odumiranje koralnih grebena – Koralni grebeni su jedni od najstarijih ekosistema u okeanu, i za potpuni razvoj koralnog grebena od prvog stvaranja polipa iz naseljenih larvi može biti potrebno hiljade godina. Ovi složeni ekosistemi spadaju među najvrednije ekosisteme na planeti. Osim što sadrže jedan od najbiodiverzitetnijih ekosistema na Zemlji, koralni grebeni štite obale od štetnih efekata talasa i tropskih oluja, predstavljaju izvor azota i drugih hranljivih materija za morske lančane ishrane, pomažu u fiksiranju azota i ugljenika, i izvor su prihoda za milione ljudi širom sveta. Takođe igraju važnu ulogu u generisanju peska i šljunka koji održavaju otoke i atolje.

Nažalost, ovi izuzetno važni ekosistemi suočavaju se sa neviđenim događajima ozbiljnog fizičkog uništenja usled ljudskog obalskog razvoja, kao i sa posledicama nekontrolisanog turizma, uključujući sidrenje, hranjenje riba, kao i morskim otpadom; i mnogi naučnici čak tvrde da su grebeni već dostigli svoju tačku bez povratka i da su u opasnosti da budu potpuno uništeni do 2050. godine.

Možemo li to izbeći? Iako nemamo šansu da ne prihvatimo da smo već – do određene mere nepovratno – već promenili naš svet, ne možemo sebi da priuštimo da se ovaj trend nastavi, ne samo zbog nas već i zbog budućih generacija. Ukoliko ne zaustavimo emisiju ugljen-dioksida i dozvolimo da dođe do daljeg porasta globalne temperature, naša deca i unuci će morati da podnesu teret naše neaktivnosti i suoče se sa nezamislivo razornim događajima.

“Manir našeg samoubilačkog načina života ubrzava civilizacijski kolaps” – piše Sir Jonathon Porrit, jedan od najcenjenijih britanskih zaštitnika životne sredine i dodaje da je jedini način da to izbegnemo drastično transformisanje naših institucija i načina života. Kako je upozorio najnoviji izveštaj Međuvladinog panela o promeni klime UN-a (IPCC), sada je vreme ili nikada da se ograniči globalno zagrevanje na 1,5°C.