Ideja o veštačkom hlađenju Zemlje mogla bi se završiti katastrofom

Igranje sa Zemljinim nebom ne bi trebalo shvatati kao jednostavnu stvar, a naučnici u najnovijem istraživanju otkrivaju mračnu stranu geoinženjeringa. Ideja o prigušivanju Sunčeve svetlosti kako bi se Zemlja ohladila možda zvuči privlačno, ali naučnici upozoravaju da bi raspršivanje reflektujućih čestica u atmosferu moglo izazvati složene i nepredvidive posledice ako se ne sprovede s krajnjim oprezom.

Istraživanje koje je vodila Miranda Hak, naučnica za aerosole sa američkog Univerziteta Kolumbija, naglašava da je metoda ubrizgavanja aerosola u stratosferu (SAI) suočena s ogromnim logističkim, inženjerskim i političkim preprekama. Studija, objavljena u časopisu Scientific Reports, zaključuje da se takvi pokušaji smeju razmatrati tek nakon temeljne procene njihove stvarne izvodljivosti.

„Postoji niz stvari koje bi se mogle dogoditi ako pokušate to da uradite, i mi tvrdimo da je raspon mogućih ishoda mnogo širi nego što je iko do sada shvatao“, kaže V. Fej Meknil, atmosferska hemičarka i naučnica za aerosole na Univerzitetu Kolumbija, u tekstu objavljenom na sajtu tog univerziteta.

Koncept SAI-a potiče iz prirodnih pojava poput vulkanskih erupcija, koje privremeno hlade planetu odbijanjem Sunčeve svetlosti pomoću oblaka pepela u atmosferi. Inspirisani tim primerima, naučnici su u računarskim modelima simulirali SAI kao mogući geoinženjerski alat za ublažavanje globalnog zagrevanja. Međutim, Meknil naglašava da ti modeli ne odražavaju stvarnost.

„Čak i kada su simulacije SAI-a u klimatskim modelima sofisticirane, one su nužno idealizovane. Naučnici modeluju savršene čestice koje su savršene veličine. Ali kada počnete da upoređujete gde se zapravo nalazimo s tim idealizovanim scenarijem, otkriva se mnogo neizvesnosti u tim predviđanjima“, objašnjava ona.

Njen tim je analizirao strategije sprovođenja, lance snabdevanja i upravljačke okvire. Utvrdili su da bi najsigurniji pristup zahtevao jedinstveno, centralizovano globalno telo koje bi koordinisalo sva ubrizgavanja — što je malo verovatno u današnjoj podeljenoj geopolitičkoj stvarnosti.

Naučnici su takođe istakli ozbiljna ograničenja u pogledu materijala. Supstance poput dijamantske ili cirkonske prašine, iako efikasne, premašile bi svetske proizvodne kapacitete. Čak bi i češći minerali, poput krečnjaka ili sumpora, opteretili lance snabdevanja, a uz to su skloni i zgrušavanju, što bi smanjilo njihovu efikasnost.

„Naučnici su raspravljali o upotrebi aerosola, a da pritom nisu dovoljno razmotrili kako bi praktična ograničenja mogla da umanje mogućnost stvarnog godišnjeg ubrizgavanja velikih količina materijala“, kaže Hak.

Autori studije na kraju zaključuju da, dok se ti tehnički i politički izazovi ne reše, SAI ostaje daleko od realnog rešenja.