INTERVJU – MORTEN STREKSNES: “Zbog moje knjige ljudi gledaju našu planetu drugačijim očima”
“Knjiga o moru” Mortena Streksnesa je priča o dvojici prijatelja u malom čamcu na gotovo nemogućoj misiji, ali i mnogo više od toga.
Radi se o okeanima, ribolovu, ekstremnim vremenskim uslovima, zadivljujućoj prirodi i ostrvskim zajednicama. To je knjiga u kojoj ćete uživati i dugo nakon što je pročitate, zahvaljujući Streksnesovim zanimljivim činjenicama, nezaboravnim anegdotama i umirujućem narativnom glasu.
Ovu uzbudljivu knjigu, koju je u Srbiji objavila izdavačka kuća “Dereta”, u prevodu s norveškog Jelene Lome, možete pronaći u svim domaćim knjižarama i začiniti svoje leto njenim sadržajem, a mi vam prenosimo intervju s autorom koji je povodom nje dao za portal Bookstoker.
Ova knjiga je delom istorija okeana, delom priča o ribolovu, delom filozofija, delom meditacija o prijateljstvu i mnogo više. Kao čitaoci, osećamo da smo na ovom putovanju sa vama i da se priča odvija dok pišete. Da li ste imali plan za knjigu ili se ona razvijala kako ste napredovali s pisanjem?
– Pa, većinu vremena nemamo kontrolu nad onim što se dešava, a to je posebno tačno kada ste na okeanu u malom čamcu. Tu su vremenski uslovi i ono na šta naiđemo dok smo na moruo. To, naravno, u velikoj meri utiče na priču. Tokom mojih ‘terenskih putovanja’ u Skrovu, beležio sam i fotografisao kontinuirano tokom tri godine istraživanja. Ali konačna knjiga je zapravo napisana za radnim stolom u Berlinu.
Šta vas je navelo da napišete ovu knjigu?
– Dugo sam želeo da pišem o moru, ali samo ako nađem pravi kontekst. To mi je palo u krilo kada me moj stari prijatelj i umetnik Hugo Aasjord pitao da li želim da mu se pridružim u pokušaju da ulovimo grenlandsku ajkulu. To mi se činilo kao odličan početak jer je Hugo ekscentričan i obrazovan karakter, a grenlandska ajkula je prilično zanimljiva. Ajkula je rezultat stotina miliona godina evolucije i ima mnoge neobične osobine. Njeno meso može vas doslovno učiniti ‘pijanim od ajkule’, a ulje iz njene jetre je u jednom trenutku korišćeno u proizvodnji eksploziva.
“Knjiga o moru” deluje kao vrlo ‘norveška’ sa mnogo referenci na norvešku kulturu i prirodu. Da li je knjiga zahtevala obimno uređivanje kako bi se prilagodila međunarodnoj publici?
– Ne baš, ali prevodioci su imali problema sa mnogim rečima i izrazima koje nisu mogli naći ni u jednom rečniku, reči koje ni većina Norvežana ne zna. Na početku sam morao napraviti prilično dugačak spisak reči koje su zahtevale objašnjenje. Prevedene verzije nisu mnogo reeditovane osim nekoliko dodataka. Neke priče koje su poznate većini Norvežana nisu bile potrebne u norveškoj verziji, ali su dodate u stranim verzijama. Na primer, priča o venecijanskoj posadi na putu za Flandriju 1431. godine koja je uhvaćena u oluji. Nekoliko nedelja kasnije, nekoliko preživelih isplivalo je na obalu ostrva Røst, na najudaljenijem delu Lofotskih ostrva.
Vaša knjiga je prodata u 22 zemlje. Da li ste bili iznenađeni prijemom? Šta mislite da objašnjava međunarodno interesovanje?
– Da, naravno, iznenađen sam. Povratne informacije koje dobijam pokazuju da knjiga privlači različite ljude na različite načine, ali jedna stvar se čini univerzalnom – knjiga je naterala ljude da pogledaju našu planetu drugačijim očima. Ništa manje. Živimo na kopnu, ali većina naše planete je okean i dno mora je pejzaž raznovrsan kao i onaj na kopnu. More krije većinu životnih oblika, od kojih neki deluju kao da pripadaju drugoj planeti. Sav život je nastao u moru i okean određuje sudbinu naše planete. Očigledno je da knjiga pogađa živac. Možda globalizacija, koja čini da mesta širom sveta izgledaju sve uniformnije, inspiriše ljude da čitaju o mestima i kulturama koje su izrazito drugačije. More je ne samo izuzetno bogato neverovatnim oblicima života, već je i izvor ljudske mašte, uključujući i moju. I konačno, ako smem biti malo neskroman, nakon što sam primio nagrade i pozitivne kritike u brojnim zemljama, počeo sam da sumnjam da je to zapravo prilično dobra knjiga.
Vaša knjiga ima nešto zajedničko sa još jednim norveškim međunarodnim bestselerom “Norveška šuma” Larsa Myttinga: spor život. Stil života koji vrlo malo ljudi uspeva da prati danas. Da li mislite da ljudi čitaju ove knjige kao zamenu za usporavanje ili mislite da su inspirisani da zapravo promene svoj stil života?
– Možda ima nešto u tome, spor život, ali nikada nisam razmišljao o tome. Myttingova knjiga je više priručnik o tome kako rukovati drvima za ogrev, tako da nisam siguran da te dve knjige imaju toliko zajedničkog osim činjenice da su obe napisali Norvežani i da su bile uspešne. Usput, nedavno sam sreo italijanskog farmera maslina koji mi je rekao da je naučio mnogo iz Myttingove knjige.
Iz vaše knjige nije jasno gde stojite po pitanju lova na kitove, ali činjenica da koristite meso kitova kao mamac možda je nagoveštaj? Niste zabrinuti da ćete šokirati svoje međunarodne čitaoce?
– Ne koristimo meso kitova već njihovu masnoću. Ambivalentan sam po pitanju lova na kitove. S jedne strane razumem da su mnogi ljudi šokirani što se ovi graciozni, fascinantni i inteligentni životinjski stvorovi ubijaju. S druge strane, lov i ribolov su jedini razlozi zašto ljudi žive na mestu poput Skrove, i to rade već stotinama godina. To je ukorenjeni deo njihove kulture. Nekoliko malih kitova se ubije svake godine, ali to ni na koji način nije ugrožena vrsta. Dopustite mi da vas nešto pitam: da možete birati, koja životinja biste radije bili? Mali kit koji je tokom svog života slobodno plivao po prostranim okeanima u društvu drugih kitova, igrajući se i loveći, dok ga jednog dana ne pogodi harpuna i umre trenutno? Ili jedna od miliona svinja, pilića ili goveda zarobljenih u uskim kavezima ili ogradama, genetski manipulisana i medikamentirana, kao deo naše industrijske proizvodnje hrane? Da li je moguće biti protiv lova na kitove i istovremeno podržavati industrijsku proizvodnju mesa gde se životinje tretiraju kao objekti, a ne kao živa bića, a da se ne bude licemeran?
Ako biste preporučili inspirativne knjige o moru našim čitaocima, jednu publicističku i jednu fikciju, šta biste predložili?
– Ima mnogo toga za izabrati u ‘biblioteci okeana’. Jedan publicistički klasik vredan čitanja je “The Sea Around Us” Rachel Carson (1951). Što se tiče romana, preporučio bih “The North Water” Iana McGuirea, nedavnog dobitnika nagrade Gens de Mer, francuske nagrade za knjige o moru. “Knjiga o moru” je bila nominovana, ali je lako videti zašto su sudije bile oduševljene ovim mračnim, brutalnim istorijskim romanom, smeštenim na kitolovac na Antarktiku.
Koji je vaš sledeći projekat?
– Iz principa pokušavam da ne pričam o svojim projektima pre nego što budu završeni. Postoji mnogo razloga za to. Jedina stvar koju mogu reći je da sam se nedavno vratio sa prelaska prašume centralnog Bornea sa dva domorodačka saputnika. Putovanje je bilo istraživanje za moj sledeći projekat.