Proizvodnja plastike u porastu: Kako se naše komšije nose sa tim?
Proizvodnja i upotreba plastike se više nego udvostručila u poslednjih 20 godina, a nešto više od 40 posto te proizvodnje čini jednokratna ambalaža koja se odbacuje nakon jednog korišćenja, te potom gomila na deponijama, pali ili završava u našoj okolini.
“Sistemi upravljanja otpadom naprosto ne mogu da prate tempo kojim se takav otpad stvara, a u Hrvatskoj su posebno nerazvijeni, zapostavljeni i okrenuti prema izgradnji štetnih regionalnih centara za regulisanje otpada”, rekla je za Hinu predvodnica kampanje protiv zagađenja plastikom u Zelenoj akciji, Ana-Marija Mileusnić, piše Poslovni.hr.
Kaže da regionalni centri za upravljanje otpadom nisu zamišljeni tako da se tim otpadom zaista upravlja, već da se priprema za spaljivanje, budući da je recikliranje velike količine različitih tipova plastike tehnički nemoguće, a sasvim sigurno je ekonomski neisplativo i energetski neefikasno.
“Zbog velikog uticaja industrije na kreatore politika, politike i mere su do sada bile ograničene isključivo na odvojeno prikupljanje otpada i recikliranje, s tim da smo i u tome neuspešni, dok se prevencija i ponovna upotreba potpuno zanemarivala”, tvrdi Mileusnić.
Kaže da čitav sistem upravljanja otpadom od plastike zavisi od svega nekoliko privatnih firmi koje skupo naplaćuju preuzimanje tog otpada, a plaćaju se javnim novcem, dakle iz džepova građana Hrvatske.
“Od toga, najveću korist ima industrija plastike, budući da relativno mirno posluje dok sve eksternalije plaćaju građani i građanke putem mesečnih računa za upravljanje otpadom”, napominje Ana-Marija Mileusnić.
Zato su, ističe, ključne ambiciozne mere smanjenja proizvodnje i potrošnje jednokratne plastike i ambalaže koje se očekuju u novom Pravilniku o jednokratnoj plastici, ambalaži i ambalažnom otpadu i ribolovnom alatu koji sadrži plastiku, a koji treba da donese Ministarstvo privrede i održivog razvoja.
Pravilnikom bi trebalo ograničiti upotrebu proizvoda od jednokratne plastike, poput čaša za napitke te posuda za hranu, a posebno ako je reč o ugostiteljskim objektima koji imaju kapacitet za izgradnju infrastrukture za pranje i ponovnu upotrebu.
Primer za to su multinacionalni lanci brze hrane.