Stabilni prinosi uz manji karbonski otisak

Srpski lanac snabdevanja od njive do trpeze emituje šest miliona tona ugljen dioksida na godišnjem nivou, od čega 66 odsto dolazi iz primarne proizvodnje, dok sektor prerade generiše 24 odsto, pokazala je Analiza karbonskog otiska i održivosti u primarnoj ratarskoj proizvodnji.

Tu analizu inicira je i izradila Nacionalna alijansa za lokalni i ekonomski razvoj (NALED) u saradnji sa konsultantskom kućom PwC, uz podršku Švedske agencije za međunarodni razvoj i saradnju (Sida), a u okviru projekta “Javne nabavke i dobro upravljanje za veću konkurentnost”.

Kako se navodi u saopštenju NALED-a, globalno gledano odnos je nešto drugačiji, gde primarna poljoprivredna proizvodnja generiše polovinu ukupnih CO2 emisija dok prerada i logistika imaju udeo od jedne trećine u ukupnim emisijama.

Dodaje se da je istraživanje uključilo projekcije potencijalnih ušteda, do kojih bi došlo tranzicijom sa konvencionalne na regenerativnu poljoprivredu, što je prepoznato kao jedan od važnih mehanizama za pripremu ove industrije za rastuće zahteve EU u oblasti primene ESG standarda.

Oni uključuju i pitanja životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja i njihova primena predstavlja sledeći korak u održivom poslovnom ponašanju i sve više se uvodi u regulatorni okvir širom sveta.

“Sa učešćem od 17,8 odsto u ukupnom izvozu i ostvarenim godišnjim suficitom u spoljnotrgovinskoj razmeni od 1,6 milijardi evra, poljoprivreda i prehrambena industrija predstavljaju jedan od glavnih stubova ekonomske aktivnosti i rasta u Srbiji”, ističe NALED.

Direktor za održivi razvoj NALED-a, Slobodan Krstović smatra da je potrebno preduzeti konkretne mere kako bi se unapredila održivost sektora, tako da se proizvode dovoljne količine hrane za sve, a istovremeno obezbedi stabilan dohodak za više od 530.000 angažovanih radnika u sektoru poljoprivrede i prehrambene industrije, što čini 20 odsto u ukupnoj zaposlenosti.

“Period prelaska sa konvencionalnog na regenerativni model proizvodnje u proseku traje od pet do sedam godina. Rezultati analize pokazali su da primena regenerativnog modela poljoprivrede može u prve dve do tri godine doneti od 10 do 20 odsto većih prinosa po hektaru, u odnosu na tradicionalni način obrade zemljišta”, rekao je on.

Krstović je, kako se dodaje u saopštenju, naveo i da u periodu od 10 godina, odnosno devet ciklusa uzgajanja, ušteda u troškovima proizvodnje u regenerativnom u odnosu na konvencionalni model može dostići i do 47 odsto na godišnjem nivou.

On ističe i da sprovedena istraživanja pokazuju da metode regenerativne poljoprivrede doprinose poboljšanju kvaliteta zemljišta i očuvanju biodiverziteta, kao i ekonomskoj održivosti proizvođača koji se bave ratarskom proizvodnjom.

“Ključ održivog sistema proizvodnje hrane jesu prirodni resursi i način na koji njima upravljamo, gde posebno mesto zauzima 3,2 miliona hektara zemljišta pod usevima, kao i kvalitet voda i vazduha”, kazao je Krstović.

Prema njegovim rečima, zemljište ćemo dugoročno zaštiti ako implementiramo inovativne prakse regenerativne poljoprivrede, a istovremeno ćemo unaprediti i konkurentost i ostvariti stabilne prinose uz obavljanje manjeg broja agrotehničkih operacija, tretmana zaštite i prihrane useva.

On naglašava i da put ka smanjenom karbonskom otisku vodi preko korišćenja pokrovnih useva, minimiziranju primene azota i sintetičkih đubriva, kao i zamene upotrebe fosilnih goriva alternativnim kao što su biodizel i biogas.