“Poljoprivrednici žele da se slušaju i poštuju”: Kako su evropski farmeri “pritisli” Brisel?

Nekoliko meseci od izbora za Evropski parlament na kojima se predviđa da će krajnje desničarske i „antievropske“ stranke ostvariti velike dobitke, poljoprivreda, koja predstavlja samo 1,4% bruto domaćeg proizvoda EU, iznenada se popela na vrh političke agende.

“Svuda u Evropi postavljaju se ista pitanja”, rekao je premijer Francuske Gabrijel Atal.

“Kako da nastavimo da proizvodimo više, ali bolje? Nastaviti da se bavite klimatskim promenama? Izbegavajte nelojalnu konkurenciju iz stranih zemalja?”, to su pitanja na koja Evropi trebaju brzi odgovori.

Prvi potresi su usledili u Holandiji, zemlji u kojoj se najintenzivnije uzgaja u Evropi, u kojoj živi više od 110 miliona stoke, uključujući krave, svinje i kokoške, i, uglavnom, kao posledica toga, emisije azota četiri puta veće od proseka EU.

Pre pet godina, zvaničnici su rekli da su potrebne „drastične mere“, uključujući kupovinu i gašenje farmi. Vlada je predstavila planove za prepolovljenje emisija azota do 2030. godine, delimično smanjenjem stočnog fonda do jedne trećine. Holandski farmeri nisu čekali da detalji iznesu svoja osećanja.

U oktobru 2019. godine, više od 2.000 traktora stiglo je iz svih krajeva zemlje do sedišta vlade u Hagu, uzrokujući 620 milja autoputa.

„Nema farmera, nema hrane“, pisalo je na njihovim plakatima i „Ponosni na farmera“. Bio je to početak pokreta koji je od tada u snežnim grudama prešao blok, ubrzavajući poslednjih meseci da bi – do sada – samo Austrija, Danska, Finska i Švedska ostale netaknute.

Mnogi protesti – kao u Holandiji – su bar delimično specifični za zemlju. U Italiji, zahtevi su uključivali vraćanje oslobađanja od poreza na dohodak koje je bilo na snazi od 2017, ali je trebalo da bude ukinuto u budžetu za 2024. U Nemačkoj, gde su protesti nakratko zastali nakon što je procenjeno da je oko 30.000 farmera i 5.000 traktora paralisalo Berlin sredinom januara, najeksplozivnije pitanje je vladin plan da postepeno ukine poreske olakšice na poljoprivredni dizel kako bi uravnotežila svoj budžet prenosi Guardian.

Ali sve njih ujedinjuju brige koje dele čitava kontinentalna Evropa: pad cena proizvoda, rastući troškovi, premoćni trgovci na malo, jeftin inostrani uvoz i – posebno – ekološka pravila EU koja mnogi farmeri vide kao nepravedna i ekonomski nerealna.

„Postoji mnogo pitanja“, rekao je Arno Ruso, predsednik najvećeg francuskog sindikata farmera, FNSEA. „Ali seme ovih protesta je isto: nedostatak razumevanja između realnosti na terenu i odluka koje su donele vlade”.

Španski ministar poljoprivrede Luis Planas rekao je prošle nedelje da su uzroci protesta koji su zahvatili Evropu različiti i komplikovani, ali da se svode na dugotrajno nezadovoljstvo i da se farmeri osećaju potcenjenim.

„Poljoprivrednici žele da se slušaju i poštuju“, rekao je Planas. „I često osećaju da ih ne poštuju – posebno u Briselu, ali ponekad i u Madridu, ili u urbanoj ili političkoj sferi”.

Neki problemi su strukturalni. Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP), godišnja subvencija od 55 milijardi evra (47 milijardi funti) na kojoj je počivala posleratna sigurnost hrane u kontinentalnoj Evropi više od 60 godina, uvek je bila zasnovana na ekonomiji obima: veće farme, zajednički standardi. To je sve više podsticalo konsolidaciju (broj farmi u bloku je opao za više od trećine od 2005. godine), ostavljajući mnoge veće operacije preopterećene dugovima i mnoge manje koje se bore da ostanu konkurentne po ceni proizvoda.

Drugi su vremenski. Protekle dve godine dovele su do žestokog pritiska na ionako tesne margine, izazvane pandemijom i, što je još važnije, ruskim ratom protiv Ukrajine. Troškovi poljoprivrednika – gorivo, struja, đubrivo i transport – su porasli.

Istovremeno, napori vlada i trgovaca na malo da ograniče uticaj krize troškova života na potrošače pogodili su cene. Podaci Eurostata pokazuju da su cene koje farmeri dobijaju za svoje proizvode pale u proseku za skoro 9% između kraja 2022. i kraja 2023.