Poljoprivredna revolucija u Italiji: Tropsko voće kao nova nada za italijanske poljoprivrednike

Mala poljoprivredna revolucija je u toku na Siciliji, gde poljoprivrednici koriste sve topliju klimu kako bi uveli nove vrste voća na tržište. Ali da li će to biti dovoljno da se preokrene sudbina južne italijanske poljoprivrede, koja se sve više suočava sa sušama i drugim posledicama klimatskih promena?

„Kada sam počeo, niko nije verovao u mene,“ kaže Pietro Kućo, držeći savršeno zreo mango u ruci. Ovaj 70-godišnji bivši arhitekta je pionir: pre više od 20 godina, imao je ideju da zasadi tropsko voće na Siciliji, postavši prvi koji je to učinio. Danas uzgaja mango, avokado, liči i marakuju u sedištu svoje kompanije Cupitur, u Karoni, na severnoj obali ostrva. Cupitur proizvodi ovo egzotično voće od 2000. godine. Voće raste u senci planina Nebrodi koje se strmo spuštaju ka moru i prodaje se širom Evrope.

Glavna tržišta za njegove proizvode su Nemačka, Švajcarska i Velika Britanija. Međutim, potražnja za ovim usevima raste i među Italijanima, toliko da je Istat, nacionalni statistički institut Italije, uključio mango i avokado u korpu za izračunavanje indeksa potrošačkih cena. Cena je odlična za proizvođače, a mogućnosti prihoda su primamljive. „Prodajem mango za 3 do 5 evra po kilogramu, u zavisnosti od sorte, kvaliteta i izgleda,“ kaže Kućo. „Ako uzmete u obzir da su limuni dostigli cenu od 20 centi, razumete da cena tropskog voća može biti pokretačka snaga za profitabilniju poljoprivredu.“

Kućo je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama 30 godina, prvo u Los Anđelesu, a zatim na Havajima, gde se posvetio proizvodnji manga. Potom se početkom 2000-ih vratio na Siciliju kako bi uzgajao isto voće s kojim je stekao bogatstvo na drugoj strani sveta. „U početku su mislili da sam lud,“ kaže o svojim kolegama poljoprivrednicima. „Ali sada mogu reći da je moja intuicija bila ispravna.“

Sa agronomima sa Univerziteta u Palermu, pronašao je pogodno tlo i eksperimentisao sa različitim sortama, sadeći različite vrste i proučavajući njihovu prilagodljivost teritoriji. Na kraju je dobio svoju opkladu: danas proizvodi 20.000 kilograma manga, 12.000 kilograma ličija i 10.000 kilograma avokada godišnje. Dok Kućo radi sa pouzdanim agronomom, kao i sa nekolicinom radnika zaduženih za berbu, on sve kontroliše sam. Prati napredak biljaka, stepen zrelosti, đubrenje i tehnike biološke kontrole. „Imamo malo problema sa pticama i parazitima,“ napominje. „Pošto naše voće nije domaće, životinje ga ne prepoznaju.“

Mango drveće bujno raste iza sistema mreža koje ih štite od vetra. Biljke nisu posađene blizu jedna drugoj kao u italijanskim voćnjacima jabuka, krušaka i breskvi. One su ostavljene da rastu na rastojanju, svaka sa svojim prostorom. Kućo uživa u razgovoru o različitim sortama i mnoštvu voća koje uzgaja, njihovim periodima sazrevanja i organoleptičkim karakteristikama. Tu su Tommy Atkins, sa ljubičastom kožom, Keitt, sa veoma slatkim mesom bez vlakana, i sočna Maya. Zatim je tu Kensington Pride, originalna sorta, ona s kojom je eksperiment na Siciliji započet. Sedamnaest različitih vrsta manga se uzgaja ovde, a tim u Cupitur-u eksperimentiše sa još nekoliko.