Nejednakost u pristupu zelenim površinama u Evropi: Ko ima, a ko nema?

Življenje u blizini zelenih površina donosi niz zdravstvenih prednosti, ali pristup tim površinama je nejednak širom Evrope. Kako možemo učiniti kontinent zelenijim?

Održavanje svežine je bila borba za one koji su pogođeni jednom od letnjih talasa vrućine koji je oborio rekorde ovog leta u Evropi.

I dok je hitna akcija potrebna kako bismo se borili protiv klimatskih promena, već postoji jednostavno rešenje koje se može lako primeniti: zelene površine.

Istraživanja pokazuju da urbano drveće može sniziti temperature između 2°C do 10°C, zavisno o lokalnim uslovima.

I dobre vesti su da prema novoj anketi Eurobarometra, preko osam od deset Evropljana tvrdi da im je lako pristupiti zelenim površinama.

Međutim, postoje jasne razlike širom kontinenta.

U Danskoj, 100 odsto ljudi kaže da im je lako pristupiti zelenim površinama, dok samo 51 odsto kaže da može to učiniti na Malti, a 77 odsto u Portugalu.

Šta možemo učiniti da kontinent učinimo zelenijim? Mogu li zelene površine poboljšati vaše mentalno zdravlje?

Jedan način da promovišemo zelene površine je isticanje pozitivnih strana, prema Matildi van den Bošu, višoj istažiteljki Barskog instituta za globalno zdravlje.

Ona želi da ljudi shvate prednosti kako bi bili otvoreni za promene u svojim gradovima.

-Znamo da ne funkcioniše davanje jednostranih informacija odozgo prema dole, govoreći “ok, ovo je dobro za vas”, ako ljudi to ne doživljavaju na taj način – kaže ona.

A prednosti koje treba podeliti su mnogobrojne.

Pored efekata hlađenja, zelene površine su povezane sa povećanom srećom, boljim mentalnim zdravljem, većim socijalnim interakcijama i manjim rizikom od kardiovaskularnih bolesti.

Kako možemo stvoriti više zelenih površina u Evropi?

Međutim, nije toliko jednostavno samo posaditi neka nova stabla i nadati se najboljem.

-Potrebno vam je zaista snažno planiranje koje zelene površine uzima kao integralni deo urbanog planiranja – kaže profesor Cecil Konijendajk, direktor za rešenja zasnovana na prirodi.

On je razvio pravilo 3-30-300 kao smernicu za planiranje zelenih površina.

Prvi deo znači da svako treba da vidi bar tri drveta iz svog doma.

Zatim, na nivou četvrti, treba da postoji 30% zastora krošnji drveća.

Istraživanja pokazuju da je to prag iznad koga vidimo klimatske i zdravstvene benefite.

Poslednje pravilo je zasnovano na preporuci Svetske zdravstvene organizacije da niko ne bi trebao živeti udaljenije od 300 metara od parka, ili zelene površine od najmanje jednog hektara.

Kako je Barselona postala zelena oaza?

Neki evropski gradovi su ozbiljno pristupili ovim preporukama.

Jasan primer toga je projekat Superblok u Barseloni.

Od 2016. godine, grad zatvara ulice za saobraćaj i na raskrsnicama stvara nove parkove.

-Živeo sam u Barseloni prethodne dve i po godine, i moja ulica, na primer, je upravo bila iskopana i automobili su uklonjeni, a stabla su posađena. Dakle, to se zaista dešava i to je veoma radikalno – kaže Konijendajk.

Možda nije iznenađujuće da je projekat naišao na snažan otpor.

Neki su bili zabrinuti zbog uticaja na poslovanje, a drugi su se žalili na gentrifikaciju.

Kako određena područja postaju zelenija, postaju i popularnija, što podiže cene nekretnina i može izbaciti ljude sa nižim primanjima.

Van den Boš kaže da je ovo validna briga za one koji žive na područjima koja postaju zelenija.

-Moramo razmišljati u smislu stvarne zelene infrastrukture, gde je raspodeljujemo po celom gradu – objašnjava ona.

Konijendajk se slaže: – Moraćemo se pobrinuti da ceo grad postane zelen, umesto samo nekih mesta gde će cene nekretnina biti visoke –

Gde se u Evropi nalazi najviše zelenih površina?

U celoj Evropi postoje i nejednakosti u distribuciji zelenih površina.

Pristup zelenim površinama je češći u gradovima severnih zemalja nego u gradovima južnih i istočnih zemalja.

Na primer, preko 80% populacije Stokholma ima pristup javnom parku na kratkom hodu, dok u Iraklionu, Grčka, manje od 20% to može reći.

To bi delom moglo biti zbog istorijskih i kulturnih razloga.

Gusto naseljeni mediteranski gradovi su najstariji u Evropi i njihovi centri su se razvijali sa malo, ili nimalo sistemskog planiranja.

Na istoku Evrope, nedostatak zelenih površina je takođe rezultat planiranja.

-Manje je kontrolisano, manje je fokusa na zelenilo – kaže Konijendajk.

-Često je razmišljanje bilo da oko grada ima toliko zelenih površina pa možemo graditi unutar i ljudi mogu izlaziti napolje – dodaje Konijendajk.

Van den Boš zagovara promenu paradigme.

-Urbanisti su navikli planirati za automobile umesto za ljude, a gledajući kako svet danas napreduje, to jednostavno neće funkcionisati – dodaje on.