Naučnici rade na metodi koja bi istovremeno rešila problem nuklearnog otpada i proizvodnje čiste energije

Sad je na naučnicima da izračunaju koliko bi to sve koštalo i u kom trenutku bi moglo postati isplativo. Problem nuklearnog otpada muči sve zemlje sveta u kojima on nastaje.

U većini slučajeva, nuklearni otpad se skladišti u posebne bačve, a potom se čuva u podzemnim skladištima. Međutim, to zapravo nije trajno rešenje za zbrinjavanje otpada. Zbog toga naučnici već godinama pokušavaju smisliti kako reciklirati nuklearni otpad, odnosno pretvoriti ga u manje opasan materijal.

Čini se da su naučnici u SAD-u na dobrom tragu. Naime, razvijaju metodu recikliranja nuklearnog otpada kojom bi se dobio tricij, retka verzija vodonika koja služi kao jedno od glavnih goriva u nuklearnoj fuziji.

Podsetimo, nuklearna fuzija je proces u kojem se dva atoma spajaju i oslobađa toplota koja može pokretati generatore, koji potom proizvode električnu energiju gotovo bez emisija. Za razliku od nuklearne fisije, koja se koristi u klasičnim nuklearnim elektranama, fuzija proizvodi veoma malo radioaktivnog otpada.

Za stvaranje nuklearne fuzije potrebni su deuterij i tricij. Dok je deuterij lako dostupan, tricij baš i nije. Trenutna cena tricija kreće se oko 33 miliona dolara po kilogramu.

Tricij se inače prirodno nalazi u gornjim slojevima atmosfere, ali da bi se mogao koristiti u fuziji, potrebno ga je obraditi. Trenutno u svetu postoji zaliha od svega 25 kilograma, što je dovoljno da se napaja više od pola miliona domaćinstava električnom energijom tokom šest meseci. Međutim, to nije dovoljno za ceo svet.

Uspeju li američki naučnici da izvuku tricij iz nuklearnog otpada, to bi povećalo dostupnost tricija i omogućilo brži razvoj tehnologije za nuklearnu fuziju.

Naučnici su svoju potencijalnu metodu testirali u računarskim simulacijama. Simulirani potencijalni tricijski reaktori koristili su akcelerator čestica za pokretanje reakcija cepanja atoma u nuklearnom otpadu.

Simulacija je pokazala da bi funkcija akceleratora omogućila uključivanje ili isključivanje reakcija, što bi omogućilo bolje i sigurnije upravljanje procesom.

Takav sistem, u teoriji, radio bi na 1GW energije i mogao bi godišnje proizvesti oko dva kilograma tricija, što je više od 10 puta više tricija od fuzijskog reaktora iste snage.

Sad je na naučnicima da izračunaju koliko bi to sve koštalo i kada bi moglo postati isplativo.

Diljem sveta traje utrka za izgradnjom prve elektrane na nuklearnu fuziju. U jednom takvom projektu učestvuje i Hrvatska. Ako se ovaj dizajn američkih naučnika pokaže isplativim, mogao bi obezbediti energiju za buduće fuzijske reaktore i tako olakšati prelazak na čiste izvore energije, a istovremeno smanjiti problem nuklearnog otpada, koji nastaje u nuklearnim elektranama, ali i na drugim mestima poput bolnica.