Može li superhrana biti deo održive politike?

Kada govorimo o ekologiji, u poslednje se sve vreme stavlja akcenat na proizvodnju hrane i njen uticaj na zagađenje. Kao što znamo, ponajviše se priča o industriji mesa i CO2 emisijama, ali to je samo jedan – najistaknutiji deo priče.

Stvar je dosta kompleksnija. Naravno, nije reč samo o tome da li neka hrana sama po sebi “zahteva” manje trošenje resursa, već i o tome – može li hrana, koja postaje sve popularnija, pa se više i proizvodi, vremenom postati deo održivijeg poslovanja?

Inače, u superhranu se svrstavaju one namirnice koje podižu nivo energije, održavaju zdrav hormonalni balans i imunitet, te utiču na redukciju/eliminaciju određenih virusa i bakterija.

Prema aktuelnim podacima, superhrana može imati pozitivan efekat na planetu, a samim tim i na kolektivno zdravlje ljudi.

S obzirom na trenutni trend u potrošnji superhrane, izdvajaju se tri dimenzije održivosti novog tržišta, a to su:

1. 1. Ekonomski aspekt koji podrazumeva spremnost da platimo određenu sumu novca za superhranu, kao i prihode i cenu;
   2. Okruženje koje podrazumeva prirodnost sastojaka, nivo zagađenja, procese pripreme, organsku proizvodnju i pakovanje;
   3. Društveno-zdravstveni stub koji uključuje zdravstvene benefite superhrane, nutritivne vrednosti, nivo komfora iskustva i tradiciju.

Treba uzeti u obzir i da kupovina hrane, koja nije lokalno proizvedena, zahteva intenzivnije korišćenje energije i transporta, te generisanje značajnih opterećenja životne sredine. Aktuelne studije sugerišu da postoje određeni sukobi i sinergije između održivosti zdravlja i životne sredine.

Inače, vrednost tržišta superhrane u celom svetu bila je 152 milijarde dolara u 2021, a očekuje se da će porasti za dodatnih 41% do 2027. godine.