Mnogi pomorci tvrde da je ovaj deo okeana “najstrašniji” na Zemlji
Nekada rezervat istraživača i ajkula, danas je zastrašujući izazov za sve veći broj putnika na Antarktiku. To je vodena masa koja uliva strah, ali i nadahnjuje mornare. Gotovo 1.000 kilometara otvorenog mora i neki od najtežih uslova na planeti, sa jednako “negostoljubivom” zemljom snega i leda koja vas čeka na kraju.
“Najstrašniji deo okeana na Zemlji – i to sa pravom”, pisao je Alfred Lansing o putovanju istraživača Ernesta Šakletona u malom čamcu za spasavanje 1916. godine.
To je, naravno, Drejkov prolaz koji povezuje južni vrh južnoameričkog kontinenta sa najsevernijom tačkom Antarktičkog poluostrva, piše CNN. Drejk je danas, naime, zastrašujući izazov za sve veći broj putnika na Antarktiku – i to ne samo zato što je potrebno do 48 sati da se pređe.
Za mnoge je to što su mogli da se pohvale da su preživeli “Drejk drhtanje” deo privlačnosti odlaska na “beli kontinent”. Ali, šta uzrokuje ta “drhtanja”, koja mogu uzrokovati talase visine od gotovo 15 metara, kako udaraju po brodovima?
Ispostavilo se da je za okeanografe Drejk fascinantno mesto zbog onoga što se događa ispod površine te vode. Sa širinom od 1.000 kilometara i dubinom do 6 kilometara, Drejk je golemo vodeno telo, piše Poslovni dnevnik.
Antarktičko poluostrvo, koje posećuju turisti, čak nije ni pravi Antarktik. To je tanje poluostrvo koji se okreće prema severu od golemog kontinenta Antarktik i seže prema južnom vrhu Južne Amerike – dva su usmerena jedan prema drugome.
To stvara efekat tačke uklještenja, sa vodom koja se stisne između dve kopnene mase – okean nadire kroz jaz između kontinenata. “To je jedino mesto na svetu gde ti vetrovi mogu da guraju ceo svet bez udaranja u kopno – a kopno obično prigušuje oluje”, kaže okeanograf Aleksander Brerli.
Vetrovi obično duvaju od zapada prema istoku, kaže, a geografske širine od 40 do 60 poznate su po jakim vetrovima. Otuda i njihovi nadimci “urlajuće četrdesete”, “besne pedesete” i “vrišteće šezdesete”. Ali, vetrove usporava kopnena masa – zbog čega atlantske oluje imaju tendenciju da udaraju u Irsku i Ujedinjeno Kraljevstvo, a zatim oslabe dok nastavljaju istočno prema Evropi.