Mini-nuklearke – rešenja za energetski deficit u Hrvatskoj

Jedno od potencijalnih rešenja energetskog deficita u Hrvatskoj, sudeći prema nedavnim izjavama ministra privrede Ante Šušnjara, mogle bi da budu mini-nuklearke. Preciznije, reč je o relativno malim, modularnim reaktorima koji su načelno jednostavniji za gradnju i upravljanje, kao i za integraciju u sistem elektrodistribucije od onih klasičnih, znatno većih.

Međutim, sve do napada Rusije na Ukrajinu pre tri godine u Evropi je rešenje bilo nalaženo u planu brzog razvoja korišćenja obnovljivih izvora, ekološki svakako superiornih u odnosu na sve druge opcije. Štaviše, nuklearna energija do tada je već u velikoj meri bila “precrtana” kao rizična, pogotovo nakon nesreće u elektrani Fukušima u Japanu pre 14 godina.

– Zanimljivo je da se plasiraju rešenja potpuno druge prirode u trenutku kad imamo jeftine tehnologije poput solarnih fotonaponskih sistema i vetroelektrana koje uvek iskorišćavaju lokalne izvore energije, mogu brzo da se izgrade i instaliraju, a i modularne su i omogućavaju demokratizaciju energetskog sektora gde svako može da postane proizvođač sopstvene energije – kaže za DW Goran Krajačić, stručnjak za energetiku sa Fakulteta za mašinogradnju i brodogradnju u Zagrebu.

On tako ističe da su i mini-nuklearke, a ne samo veliki reaktori, prema navedenim kriterijima sasvim “druga priča”, osim što radioaktivni otpad mora da se skladišti hiljadama godina.

– Evropska unija nema sopstvene rudnike uranijuma, pa svako zagovaranje nuklearne tehnologije znači zavisnost od drugih i smanjenje energetske bezbednosti i suverenosti, jer ste podložni raznim ucenama – dodaje Krajačić.

Pritom, izuzev laboratorijskih i testnih, kao i onih u specijalnim sistemima kao što su nosači aviona ili podmornice, u suštini još nema malih nuklearnih elektrana. Naime, one su na različitim nivoima tehnološke spremnosti, pa sagovornik DW zaključuje da mu motivi za zagovaranje te tehnologije danas nisu potpuno jasni.

Zbog čega se, dakle, ponovo forsira upotreba nuklearne energije u Evropi, ako nije posredi nečiji direktan profitni interes?

– Možda se ne želi da se potražnja za električnom energijom reši postojećim tehnologijama, pa se guraju rešenja koja će biti spremna tek za deset ili 15 godina. Možda se ne želi da se demokratizuje energetski sektor i da se građanima da veća mogućnost u podeli energije. Možda se želi da se nastavi sa sadašnjim poslovnim modelom uvoza skupe energije i fosilnih energenata. Ne znam, ali Hrvatska je odavno sve svoje potrebe za električnom energijom mogla da zadovolji iz obnovljivih izvora i da bude prva u EU po tom pitanju. Zašto nije, to je samo pitanje političke prirode – mišljenja je taj stručnjak iz Zagreba.

Prema njegovim rečima, istraživanje i razvoj malih reaktora sigurno su zanimljivi zemljama koje poseduju nuklearno oružje.

– Tako bi i firme koje učestvuju u razvoju te tehnologije trebalo da traže poslovne prilike u njima, a ne da zagovaraju da se reaktori grade na lokacijama koje imaju dovoljno sopstvenih izvora obnovljive energije kao što je to u Hrvatskoj i susednim zemljama – kaže za DW Goran Krajačić.

S druge strane, jedan drugi zagrebački energetski stručnjak, Davor Grgić s Fakulteta elektrotehnike i računarstva, skloniji je rešenju s malim modularnim reaktorima, a u kombinaciji s drugim izvorima. On pre svega ističe projektnu praktičnost malih reaktora, lakše finansiranje njihove gradnje, pogonsku fleksibilnost.

Prema njegovom mišljenju, to je ujedno i razlog njihove popularnosti u Evropi i svetu u novije doba, dok na pitanje zašto nuklearna energija a ne obnovljivi izvori, on kaže da bi trebalo raditi i jedno i drugo:

– Obnovljivi izvori mogu brzo da se izgrade i investicija je manja. Imaju problem s varijabilnošću i nepredvidljivošću proizvodnje. Za početak, potrebna vam je triput veća instalirana snaga u vetru i suncu da bi imali godišnju proizvodnju kao u nuklearnoj elektrani. Treba reći i da je životni vek nuklearne elektrane tipično tri puta duži od onog vetroagregata ili fotonaponskog panela. S povećanjem udela obnovljivih izvora i oslonac isključivo na njih postaće problem, odnosno zauzeće prostor i investicije u skladištenje električne energije.

Grgić je mišljenja da je bezbednost snabdevanja energijom veća ako se nuklearni i obnovljivi izvori kombinuju u održivi i pouzdani energetski miks.

– Mislim da je to moguće, u slučaju Hrvatske, uz nuklearnu snagu koja odgovara sadašnjem hrvatskom udelu u Nuklearnoj elektrani Krško, pa do ukupne snage tog objekta. Na nivou modularnih reaktora to bi značilo dva do tri modula na ne više od dve ili tri lokacije u Hrvatskoj. Za početak bi oslonac trebalo da bude na proverenoj tzv. lakovodnoj tehnologiji i mislim da bi takvo rešenje trebalo da bude raspoloživo unutar deset godina – kaže Davor Grgić za DW, uz opasku da bi takva kombinacija velike i malih nuklearnih elektrana garantovala bolju cenu struje građanima i industriji.

To se posebno odnosi na veće gradske centre i industriju kojoj su potrebne veće koncentracije energije, odnosno veća snaga i veća potrošnja energije na godišnjem nivou. Nuklearna elektrana Krško nalazi se u Sloveniji, tik uz granicu s Hrvatskom i u blizini Zagreba, a u posedu je tih dveju zemalja koje odatle dobijenu energiju dele po pola. Takođe, obavezu skladištenja otpada snose u istom odnosu, ali Hrvatska je taj deo posla u stvari tek počela da reguliše. Slovenija u poslednje vreme definiše mogućnost proširenja nuklearne elektrane Krško, sa dogradnjom novog reaktorskog bloka. Hrvatska se još nije odlučila, mada upada u oko da je njena vlast naišla na žestoku kritiku javnosti čak i u raspravama o lokaciji odlagališta postojećeg otpada iz Krškog.

– Nisam siguran da je u redu porediti pasivni, ekološki neutralan objekat poput skladišta nisko i srednjeradioaktivnog otpada, s nuklearnom elektranom koja je aktivni objekat – odgovara Grgić na poređenje, napominjući da obnovljive tehnologije samo na prvi pogled nemaju problem sličan tome.

On prenosi i novosti iz tehnologija skladištenja:

– Nedavni pomaci na planu dugoročnog odlaganja u geološki stabilnim formacijama u Finskoj i Švedskoj, eventualno u kombinaciji sa reprocesiranjem goriva i transmutacijom dugoživućih izotopa, pokazuju da taj problem ima jasno i održivo tehničko rešenje.

Ipak, ne mora se biti vidoviti pa da se ne može pouzdano prognozirati da će sva ta pitanja u Hrvatskoj još dugo da izazivaju prilične podele javnosti.