Da li je biorazgradiva plastika zaista ekološka? Naučnici otkrili ogromne razlike među materijalima

Plastika koja nosi oznaku „biorazgradivo“ ne mora nužno brzo da nestane nakon što završi na deponiji. Novo istraživanje južnokorejskih naučnika pokazalo je da se različite vrste biorazgradive plastike u istim uslovima ponašaju potpuno drugačije, pri čemu se pojedini materijali gotovo uopšte ne razgrađuju ni posle više od deset meseci.

Istraživanje su sproveli stručnjaci Korejskog naprednog instituta za nauku i tehnologiju (KAIST) i Nacionalnog instituta za nauku i tehnologiju u Ulsanu (UNIST), a rezultati su predstavljeni 10. novembra.

Naučnici su želeli da utvrde šta se zapravo događa sa biorazgradivom plastikom kada dospe u uslove slične onima koji vladaju na deponijama, gde je prisustvo kiseonika ograničeno.

Iako se biorazgradivi materijali sve češće predstavljaju kao alternativa klasičnoj plastici, njihova sposobnost razgradnje zavisi od temperature, mikroorganizama i drugih uslova sredine.

Materijal koji se uspešno razgrađuje u industrijskom kompostnom postrojenju ne mora se jednako ponašati kada završi pomešan sa običnim komunalnim otpadom.

Da bi ispitali te razlike, istraživači su analizirali tri vrste biorazgradive plastike: PHB, PLA i PBAT.

Uzorke su izložili mikroorganizmima iz procednih voda deponija, u uslovima bez kiseonika, na temperaturi od 35 stepeni Celzijusa. Eksperiment je trajao najviše 320 dana.

Rezultati su pokazali izuzetno velike razlike.

Plastika tipa PHB dostigla je gotovo potpunu razgradnju, odnosno 99,9 odsto, za samo 17 dana.

Materijal PLA razgrađivao se znatno sporije. Nakon početnog perioda od približno 20 dana, proces je postepeno napredovao, pa je posle 320 dana zabeležena razgradnja od 83,6 odsto.

Međutim, kod trećeg materijala, PBAT, rezultat je bio potpuno drugačiji.

Nakon 320 dana razgrađeno je svega 2,7 odsto ovog materijala, iako pripada grupi biorazgradivih polimera.

Za poređenje, obična polietilenska plastika, koja je takođe ispitivana, dostigla je razgradnju od samo 0,4 odsto.

Naučnici su merili koliko se ugljenika iz plastike pretvorilo u gasove, poput ugljen-dioksida i metana, a ne samo da li su se uzorci fizički raspali na manje delove.

Takav pristup omogućio je preciznije utvrđivanje stvarne biološke razgradnje materijala.

Istraživači su zatim analizirali mikroorganizme koji su učestvovali u ovom procesu i identifikovali brojne gene koji bi mogli biti povezani sa razgradnjom plastike.

Međutim, pokazalo se da samo prisustvo odgovarajućih gena ne znači da su oni aktivni, niti da mikroorganizmi zaista razgrađuju određeni materijal.

Ovo otkriće moglo bi da pomogne u razvoju novih tehnologija za obradu otpada, ali i u preciznijem određivanju uslova pod kojima plastika zaista može da se smatra biorazgradivom.

Autori istraživanja naglašavaju da su eksperimenti sprovedeni u kontrolisanim laboratorijskim uslovima, zbog čega se dobijene brzine razgradnje ne mogu automatski primeniti na sve stvarne deponije.

Ipak, rezultati ukazuju na važnu činjenicu – nije dovoljno da proizvod nosi oznaku „biorazgradivo“, presudno je gde i pod kojim uslovima će završiti nakon upotrebe.