ChatGPT: Virtuelna žeđ i stvarna potrošnja vode

U eri veštačke inteligencije, ekološki uticaji naših online aktivnosti često su u senci uzbuđenja oko najnovijih tehnologija.

ChatGPT, poslednja senzacija u generativnoj veštačkoj inteligenciji koju podržava Microsoft preko OpenAI, sada je pod lupom zbog ne tako virtualne potrošnje vode.

Nedavna istraživanja Univerziteta Kalifornije otkrivaju zadivljujuće otkriće: ChatGPT konzumira skoro 16 unci vode za svaki niz od 5 do 50 upita ili pitanja koja mu postavite.

Izveštaj o ekologiji Microsoft-a za 2022. godinu pokazao je oštar skok globalne potrošnje vode, što se podudaralo s uvodjenjem ChatGPT-a.

Google je takođe prijavio porast potrošnje vode od 20%, pretežno pripisan razvoju veštačke inteligencije.

Geografski položaj data centara pojačava ovaj problem.

Objekti u regionima s manjkom vode, poput Google-ovih van Las Vegas-a, svedoče o udvostručenju potrošnje vode u roku od godinu dana.

Nasuprot tome, Iowa, gde se nalaze Microsoft-ovi superkompjuteri za veštačku inteligenciju, ima stabilniji izvor vode, ali nije imun na uticaje povećane obrade podataka.

Dok se tehnološka industrija bori s etičkim, ekonomskim i bezbednosnim pitanjima vezanim za veštačku inteligenciju, ekološke implikacije su značajne.

Pozivi na očuvanje vode pred AI-proliferacijom deluju uzaludno, jer čak i glavne pretraživače koriste neki oblik generativne veštačke inteligencije.

Iako postoje alternativni pretraživači poput Marginalia, oni nemaju obim da zadovolje univerzalnu potražnju.

Velike tehnološke kompanije obećavaju smanjenje svog ekološkog otiska, ali sumnja ostaje.

U sred ovoga, pojedinačni napori da se utiče na razvoj veštačke inteligencije izgledaju ograničeno.

Mudrost postavljanja stvari u red postaje očigledna – popravite curenja, usvojite uređaje koji štede vodu i prihvatite pametne prakse u vezi sa vodom u i oko doma.

Međutim, uticaj ide dalje od ličnih navika.

Aktivizam na društvenim mrežama i uticaj delničara postaju ključni.

Glasanje o tehnološkim deonicama i pozivanje kompanija da minimiziraju svoj ekološki uticaj postaju konkretni koraci.

Ipak, efikasnost ovih napora ostaje neizvesna, osim ako nije podržana značajnim portfoliom tehnoloških deonica.

Na kraju, očuvanje vode postaje dvostruki napor – kod kuće i u širem društvenom pejzažu.

Zagovaranje za kongresne podsticaje i kazne koje podstiču korporativnu efikasnost izlazi kao strategijski potez.

Dok balansiramo između tehnološkog napretka i ekološkog upravljanja, odgovornost nije samo na developerima veštačke inteligencije, već i na svakom korisniku koji pokreće digitalni svet.