Dejvid Stejnfort: Karakteristike pretnji od klimatskih promena nisu dovoljno prepoznate

Dejvid Stejnfort, konsultant za obnovljivu energiju i autor nekoliko zapaženih knjiga iz oblasti ekologije, među kojima je i aktuelna “Predviđanje naše klimatske budućnosti: Šta znamo, šta ne znamo i šta ne možemo znati”, kaže da  se mnoga  fundamentalna pitanja o klimatskim promenama obično ne ispituju, verovatno, kako smatra, zbog hitnosti da društvo deluje.

On, u intervjuu za London School of Economics and Political Science, zagovara ponovno razmatranje načina na koji proučavamo klimatske promene u fizičkim i društvenim naukama, ekonomiji i politici.

Odakle je došla ideja za knjigu i šta ste želeli postići njenim pisanjem?

– Između 2000. i 2015. godine, postao sam svestan da moja perspektiva o tome šta bi trebalo da radimo u nauci o klimatskim promenama nije uopšte bila odraz prakse istraživanja u istraživačkim institucijama. Činilo mi se važnim da napišem nešto što bi angažovalo ljude sa svim fascinantnim izazovima koji postoje u razumevanju problema klimatskih promena. Takođe, nadao sam se da će to pomoći da se jasno razdvoji ono što znamo od onoga što ne znamo.

Da sam sada srednjoškolac, svakako bih video klimatske promene kao važan problem za društvo, ali nisam siguran da bih bio strastven u pokušaju da ih razumem. To je zato što izgleda da ih već razumemo, iako zapravo ne razumemo. Mnoga velika, fundamentalna pitanja – filozofska, matematička, fizička i ekonomska pitanja – o klimatskim promenama obično se ne ispituju, verovatno zbog hitnosti da društvo deluje. Moja knjiga se bavi ovim pitanjima. Voleo bih da moja knjiga podstakne srednjoškolce i studente iz raznih disciplina da kažu, zapravo, ovde ima nešto stvarno fascinantno što treba istražiti; nešto što čovečanstvo još nije razumelo.

Naravno, ništa od ovoga ne umanjuje važnost i hitnost delovanja u vezi sa klimatskim promenama, ali delovanje i razumevanje moraju ići ruku pod ruku.

Koja su ograničenja razumevanja naučnika o klimatskom sistemu? Kako ona utiču na našu sposobnost da predvidimo kako će se klima menjati?

– Glavni problem je složenost, a postoje dva aspekta složenosti koja stvaraju barijeru za predviđanje kako će klimatska budućnost izgledati.

Klimatski sistem se sastoji od mnogih komponenti – atmosfere, okeana, kopnenih ekosistema, okeanskih ekosistema, biogehemijskih sistema, kriosfere itd. Mnoge od ovih komponenti mogu se dodatno podeliti na podsisteme. Prvi aspekt složenosti je kako ove različite komponente međusobno deluju.

Drugi aspekt složenosti je više matematički. Određeni tipovi sistema, kao što je klimatski sistem, imaju stvarne barijere za predvidljivost jer ono što se dešava u budućnosti može biti veoma osetljivo na stanje sistema danas. To je ono što se misli pod “efektom leptira”. Istovremeno, odnos između naših modela i stvarnosti nije jasan: koliko model mora biti blizak stvarnosti da bi mogao da nam kaže nešto o tome kako će se stvarnost ponašati? To je teško pitanje na koje treba odgovoriti; moguće je da naši modeli mogu veoma blisko predstavljati stvarnost, ali ipak davati nepouzdane prognoze. To je ono što je Erika Tomson nazvala “efektom jastreba”; nešto što zapravo nismo počeli da proučavamo.

Ovi tipovi složenosti utiču na to kako treba da dizajniramo naše klimatske modele i kakve eksperimente treba da radimo sa njima.

Šta rade Globalni klimatski modeli (GCM) i koja su njihova ograničenja?

– Globalni klimatski modeli razbijaju atmosferu i okean na tačke mreže i u svakoj tački mreže rešavaju jednačine kretanja kako bi nam rekli kako se stvari menjaju tokom vremena. To je ono što se naziva redukcionističkim pristupom modeliranju, i omogućava nam da izračunamo kakvo bi moglo biti stanje atmosferskog ili okeanskog sistema u nekom trenutku u budućnosti. Rešavanje jednačina na računaru obično može da nam kaže kako će se stvari menjati za oko 10 minuta, tako da morate ponoviti proces milion puta da biste dobili informacije za 100 godina unapred.

Postoje mnogi elementi klimatskog sistema koji se ne mogu modelirati [na redukcionistički] način, bilo zato što ne znamo koje su fundamentalne jednačine ili zato što se procesi odvijaju na skalama koje su previše male da bi bile uključene u modele.

Ali postoje mnogi elementi klimatskog sistema koji se ne mogu modelirati na taj način, bilo zato što ne znamo koje su fundamentalne jednačine ili zato što se procesi odvijaju na skalama koje su previše male da bi bile uključene u modele. Primeri uključuju kako ekosistemi apsorbuju i oslobađaju ugljen-dioksid i kako se formiraju oblaci i padavine. Za ove komponente postoje različiti načini da se približe procesi koji se dešavaju, ali nije lako znati koliko su pouzdane te aproksimacije. I zato što svi aspekti klimatskog sistema utiču na sve druge aspekte klimatskog sistema, to znači da se predviđanja modela ne mogu jednostavno uzeti kao predviđanja stvarnosti.

Zašto se danas toliko oslanjamo na GCM za klimatska predviđanja i razvoj politika? Postoji li opasnost u prekomernom oslanjanju na ove modele?

– Kada proučavamo klimatske promene, nemamo više klimata koje možemo ispitati. Vremenske skale i sistem su definisani: zanima nas naš stvarni klimatski sistem i kako će se menjati tokom 21. veka. Radimo eksperiment na stvarnom klimatskom sistemu kroz emisije stakleničkih gasova od strane čovečanstva, ali ćemo dobiti samo jedan rezultat, i to prekasno da bi nam bio od velike koristi. Modeli nam omogućavaju da proučavamo ono što ne možemo proučavati u stvarnosti – na primer, više mogućih scenarija budućih emisija stakleničkih gasova. Ali moramo uvek imati na umu da proučavamo model, a ne stvarnost. Snaga, detalji i sveprisutnost modela podstiču nas da izbegavamo postavljanje velikih pitanja o tome kako se predviđanja modela odnose na stvarnost – da li nam ono što nam govore zapravo govori šta će se dogoditi.

Istraživanje o klimi, posebno sa modelima, izraslo je iz rada na vremenskim prognozama. Pouzdanost vremenskih prognoza u poslednjih 20 do 30 godina se masovno poboljšala, uglavnom zahvaljujući ovim modelima. Ali u prelasku sa vremenskih prognoza na klimatska predviđanja, suočavamo se sa fundamentalno drugačijim problemom. U vremenskim prognozama, ne moramo da dobijemo ceo klimatski sistem tačno: uglavnom se radi o simulaciji atmosfere. Štaviše, proces vremenskih prognoza ponavljamo tri ili četiri puta dnevno, tako da možemo uporediti predviđanja modela sa onim što se dešava u stvarnosti. To znači da možemo testirati da li naši modeli rade dobar posao na način koji je nemoguć za klimatska predviđanja.

Kod klime, morate uključiti mnoge druge elemente klimatskog sistema, uključujući okeane i ekosisteme, i nemamo istu mogućnost da verifikujemo rezultate. To nas stavlja u veoma drugačiji domen, ali problem je što to ne deluje tako. Deluje kao da su vremenske prognoze i klimatska predviđanja veoma slična jer koriste slične, povezane modele. To predstavlja barijeru za efikasno korišćenje modela kako bi nam pružili pouzdane informacije o budućoj klimi.

Zašto tvrdite da bi veća raznolikost klimatskih modela, a ne veća “realističnost” klimatskih modela, trebala biti cilj za bolje klimatsko predviđanje?

– Ciljanje na realističnost obično nas vodi ka modelima sa sve većom rezolucijom. Ovi modeli bolje predstavljaju atmosfersko ponašanje i izgledaju realističnije, ali to nas uspavljuje u lažnom osećaju sigurnosti. Uprkos “realističnom” izgledu ovih modela, ne možemo reći da li su tačni jer nikada nismo posmatrali planetu u zagrejanom stanju koje nas zanima.

Modeli sa visokom rezolucijom takođe zahtevaju mnogo vremena za računanje, i kao posledica toga uklanjaju mogućnost istraživanja drugih nesigurnosti kao što je kako predstavljamo ciklus ugljenika ili biogehemijske procese. Stoga postoji značajan rizik da prilagodimo društvo da bude otporno na promene u našim modelima, kada ono što bi se zapravo moglo dogoditi može biti veoma drugačije.

Ako bismo umesto toga usmerili različite načine izgradnje naših modela i računanja mnogih nesigurnosti, to bi nam dalo raznolikost predviđanja. Bolje razumevanje širokog spektra različitih promena koje bi se mogle verovatno desiti omogućilo bi nam da budemo bolje pripremljeni i, po mom mišljenju, ključno je za izgradnju robusnog odgovora na klimatske promene.

Kako razdvojenost između disciplina koje pristupaju problemu na veoma različite načine, ometa naše razumevanje i sposobnost da delujemo na klimatske promene?

– Procene ekonomskih posledica klimatskih promena i posledica za naše društvo, za naše bogatstvo, za našu dobrobit itd., često ne uzimaju dovoljno u obzir nesigurnosti u fizičkim naukama. Postoji stvarna potreba da ekonomisti bolje razumeju procese fizičkih nauka.

Međutim, ako želimo da fizičke klimatske nauke pomognu da se efikasno pripremimo za naš budući svet, onda moramo da se zapitamo, koja pitanja postavljaju naučnici iz oblasti poljoprivrede, urbanistički planeri, ekonomisti i donosioci politika. Samo kada budemo jasni kakve informacije se traže, možemo usmeriti fizičke nauke na koristan način. Trenutno, fizičari postavljaju pitanja i prenose rezultate informacijama društvenih naučnika, umesto da fokusiraju svoje eksperimente i modele na ono što društveni naučnici i društvo najviše trebaju da znaju.

Zaglavljeni smo u tradicionalnom pristupu koji ne služi društvu na dobar način.

Kako bismo mogli omogućiti veće interdisciplinarno istraživanje oko klimatskih promena?

– Potrebne su nam velike promene u načinu na koji radimo istraživanja o klimatskim promenama. Moramo biti mnogo jasniji o tome šta pokušavamo da rešimo i kako veze između disciplina funkcionišu. Mislim da to znači visoki nivo promene načina na koji proučavamo problem.

Istorijski, istraživanje klimatskih promena je bilo vrlo podeljeno, kao što je akademija generalno. Postoji potreba da istraživački fondovi prihvate celokupne promene i da univerziteti i istraživački instituti zajedno kreiraju karijerne puteve koji omogućavaju ljudima da istražuju izvan granica pojedinih naučnih disciplina.

Mislim da značaj multidisciplinarnosti za razumevanje fundamentalnih karakteristika pretnji koje predstavljaju klimatske promene nije potpuno prepoznat. Još uvek postoje mnogi pozivi za finansiranje koji su suštinski vođeni odgovorima. To je pristup “recite nam šta će se desiti sa ovim delom sistema”, ali to nije ono što su klimatske promene. Ne možete reći šta će se dogoditi sa jednim aspektom bez povezivanja sa svim ostalim. To je veliki, složeni problem i mora se tako i pristupiti.

Kao početna tačka, potrebna nam je finansijska podrška – 10, 20 miliona funti – za centar koji može da okupi zaista raznolike istraživače od filozofije i fizike do ekonomije i da im pruži stabilnost od pet do deset godina da rade na ovim problemima zajedno. To je početna tačka za bolje informacije o našoj klimatskoj budućnosti. Takođe je početna tačka za obuku kohorte stručnjaka koji imaju i širinu i dubinu znanja da mogu izgraditi društva otporna na klimatske promene i komunicirati kako rizici klimatskih promena zapravo izgledaju.